 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
Ako se ikada nađete na prelepom grčkom ostrvu Krfu, prepunom starih
maslinjaka i mestu na kome se plavetno Jonsko more šušteći stapa sa
njegovim obalama, ne smete propustiti da obiđete sve ono što predstavlja
naše korene i večnu slavu.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
Lutajući kroz krivudave popločane uličice Krfa, istražujući taverne i
kupujući suvenire po šarenim tezgama na Spjanadi, naići ćete na jednu
malu ulicu u kojoj se vijori srpska zastava.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
Ako ste pronašli smeštaj u kome ste okruženi strancima, poznati jezik
zazvučaće kao najlepša melodija. Na tom parčetu starog grada osetićete
da ste svoj na svome. A tu je i muzej posvećen stradalim vojnicima u
Prvom svetskom ratu. Zovu ga
Srpska kuća i u njoj imate utisak kao da
ste se načas ponovo našli kod kuće, baš kako joj ime i kaže.
 |
| foto Jelena Dilber | | |
|
|
Hodajući kroz prostorije zastrte tamnocrvenim baršunom kao da se vraćate
čitav vek unazad. Sa zidova vas gledaju fotografije vojnika i naroda
iznemoglih od povlačenja preko Albanije. Ovde ćete imati utisak kao da ste i sami deo golgote kroz koju je prošao srpski narod tokom odbrane Srbije 1915, teških albanskih dana i dolaska na Krf 1916.
 |
| foto Jelena Dilber | |
|
|
Tu su i uniforme tadašnjih oficira, generala, pa i kraljevska i
najviših crkvenih velikodostojnika toga doba. Puške, bombe, odlikovanja,
pisma, knjige, lekovi i medicinska oprema – isečci života iz
najstrašnijih godina dvadesetog veka.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
Na posebnom mestu srpske gusle napravljene od vojničkog šlema.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
|
Tu je i slika malog jedanaestogodišnjeg dečaka, Momčila Gavrića, najmlađeg vojnika srpske vojske u opancima sa šajkačom na glavi.
 |
| foto Jelena Dilber | | |
|
|
|
Iako je tuga ono što njaviše promiče kroz tišinu ove kuće, osećate kako
vam srce treperi. Osećate ponos što ste potomak ovakvih hrabrih ljudi.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
|
Onda poželite da vidite i mesto njihovog stradanja. Da vidite tu obalu sa koje su u dubokom plavetnilu pronašli večni mir. Da vidite ostrvo na kome je bila srpska bolnica, u kojoj je prvih dana umiralo i do trista vojnika dnevno. Da odete i odate im poštu.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
|
Brodićem na kome se čuje samo srpski brzo ćete stići od krfske luke do ostrvca
Vida. Već dok se primičete preko talasa koje brod odlučno seče, vidite splet zelenila starih borova i beline kamena.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
Negostoljubiva priroda je dočekala izmučene i bolesne mlade
vojnike. Nije ni čudo što ovo ostrvo Grci zovu Ostrvo zmija, ono zaista
izgleda kao da na njemu samo one mogu da opstanu.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
Izlazimo u maloj uvali u kojoj talasi tiho zapljuskuju stene. Kao da je i
sama priroda ovde utišana i poštuje bol koji nikada ne prestaje.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
Stazom idemo pored obale i sve oko nas je mirno, samo zrikavci na jakom
suncu puštaju zvuke sa svojih krila, a sasušene iglice i šišarke padaju
sa borova.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
Beo kamen usijan od svetlosti i stene izlokane od slanog mora vode nas
do zaliva u kome more ima tako jarko plavu boju koja se stapa sa belinom
velikog mauzoleja koji se ponosno diže iznad njega.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
|
|
I ne možete da na ovom mestu ne mislite o jaucima i suzama, o skoro deset hiljada
vojnika koji su naglo prekinuli svoje mlade živote i pronašli stravičnu
smrt daleko od kuće, na hladnom kamenu, ispod kišnih oblaka. U mauzoleju, podignutom u osvit novog rata, 1938, nalaze se
imena sahranjenih, ali i nepoznatih vojnika, pa izgleda kao da su i beli zidovi zanemeli od ove velike patnje.
 |
| foto Jelena Dilber | |
|
|
|
|
Na ulazu je velika Albanska spomenica i grb Kraljevine Jugoslavije. Oni čuvaju večnu slavu stradalih srpskih mučenika.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
Iza mauzoleja nalazi se veliki kameni krst posvećen stradalim pripadnicima Kraljevske mornarice da još jednom podseti na večnu tugu koja se nadvija nad ovim ostrvom.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
Od mauzoleja stepenice krivudaju do obale. Na pola puta je mala terasa
sa pločom u koju su uklesani stihovi “Plave grobnice” Milutina Bojića. Iznad modrog mora ona svedoči o dušama onih koji počivaju u njegovim dubinama.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
|
Ako nastavite dalje, doći ćete do same vode, tople od sunca koja šumi u
tišini ovog smrću obojenog ostrva. I zamišljate te čamce koja nose tela
daleko od obale, jer za njih više nema mesta u napaćenoj zemlji i traže novo mesto na kome će pronaći svoj mir. I tužni ste, ali sa nekim
čudnim bolom u sebi od koga kao da je satkano vaše srce i tu stoji
oduvek, samo je sad dobilo svoj pravi oblik. I znate da je to otud jer
pripadate onima koji uvek daju žrtve, a vi od sebe ne možete nikada da
pobegnete, čak i ako želite.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
|
Stojite na toj obali dok more blago zapljuskuje kamen i tako neobično
svetluca pod toplim sunčevim zracima. Osećate se kao hodočasnik i kao da
se stapate sa dušama koje su tu, tako blizu iako su čitav vek daleko od
vas. I tada spoznajete da čovek potiče od prirode, ali se u nju i
vraća, bilo u zemlju, kamen ili more jer je deo nje i ona ga uvek vuče
sebi. Tako je i ovde, i tela i duše zauvek spavaju na jastuku od plavih
dubina…
 |
| foto Jelena Dilber |
Odličan putopis i zanimljive fotografije. Dočarala si svima nama koji nismo bili na ostrvu Vido kako to izgleda. Hvala..<3
ОдговориИзбришиHvala na lepim rečima, Rado! <3
ИзбришиDivno, divno, divno....i još jednom divno. Na Krfu sam bila pre deset godina i još uvek se naježim pri pomisli na Vido. Još se zadesilo da sam bila baš kada se obeležavala godišnjica pa je ceo spektakl još više uzburkao emocije.
ОдговориИзбришиHvala! Znam osećaj, zaista je neobično kada se u tuđoj zemlji čovek oseti kao da je neko parče pomalo njegovo. Tuga ali i beskrajni ponos...
Избриши