Priznajte da kad pomislite na Rumu, prvo što vam
padne na pamet je mestašce u srcu velikog ravnog Srema, okruženo
nepreglednim poljima na kojima žito tek što je počelo da se žuti a u
beskraj im ne daju oblaci koji se klobuče na nebu i plavi obrisi Fruške gore koja kao da je prilegla, onako sva dugačka, po toj plodnoj toploj zemlji.
 |
| foto Jelena Dilber |
Priznajte da pomislite na dremljive ušorene kuće koje se skrivaju iza
visokih ograda i razlistalih drvoreda u tihim sokacima. I u pravu ste.
Sve je to Ruma, ali i mnogo više.
Danas po ulicama ove moderne varoši kao da udaraju damari života. Svuda je žamor, boje, mirisi i sjaj.
 |
| foto Jelena Dilber |
Na velikom Gradskom trgu uz žubor vode mnoštvo ljudi pevljivog govora
i s blagošću vojvođanskih lica na kojima i kad je teško, sve se podnosi
strpljivo i tiho.
Odmah preko raskršća žuti se veliki zvonik pod oblacima. Kroz velika
vrata izlazi mnogo ljudi sa nedeljne mise. Zastaju pred Hristovim
raspećem i tiho pričaju. Prilazim im i oni kao da jedva čekaju da podele
sve što neko želi da zna.
 |
| foto Jelena Dilber |
Iza njih je katolička
crkva Uzdizanje Svetog Križa,
podignuta početkom 19. veka na mestu stare drvene i skromne crkvice.
Sada se ponosno diže ka nebesima. Govore mi da uđem i pogledam veliki
oltar na kome je oslikano kako se put neba podigao Sveti krst, statuu
Bogorodice sa Hristom i oslikane Blagovesti. Posle tek završene mise
među drvenim klupama još se osećaju njihove tihe reči i crkva ostaje
sama u tišini.
 |
| foto Jelena Dilber |
Odmah do nje, u senci gustih krošnji skriva se
Zavičajni muzej Rume
u koji je stala sva istorija ovog kraja, od najdavnijih vremena do
današnjih dana. Najzanimljivija mi je priča o tome kako je muzej svoje
mesto pronašao u zgradi sazidanoj za potrebe škole vlastelinstva
Pejačevića, osnivača Rume, a danas je jedna od najlepših očuvanih zgrada
iz perioda kada je južna Ugarska bila pogranični deo Vojne krajine.
 |
| foto Jelena Dilber |
Odmah niže, iza ograde od kovanog gvožđa, blista još jedan zvonik nad
crvenim krovom. Na klupama među cvećem u porti sedi mnoštvo ljudi. I
oni, pričljivi da upute svakog ko je nov u njihovom gradiću, jedan
drugog dopunjavaju dok mi govore o pravoslavnoj
crkvi Svetog Duha.
Kažu mi da je nekada davno na ovom mestu bilo mnogo kuća u kojima su
živeli Grci i Cincari i da im je njihova crkva bila mnogo udaljena pa su
činili sve da podignu još jednu bližu, svoju. Posle mnogo peripetija,
bolesti i ratova, sredinom 19. veka podigla je svoj zvonik ka nebu.
Pričaju mi i o čuvenom ikonostasu Uroša Predića pa krećem da uronim u
miris tamjana i spokoj koji narušava samo pucketanje sveća koje
dogorevaju.
 |
| foto Jelena Dilber |
Ulice Rume mirišu na lipu koja samo što nije raspukla svoje cvetove i
iz davnih vremena vraćaju u ovo naše, koje ne haje za mir i samovanje.
Iz njih izranja ono najlepše u gradu –
hotel Park blista u majskom danu.
 |
| foto Jelena Dilber |
Ako imate sreće kao ja, možete biti njihov gost. A ako vam se to dogodi,
osetićete dah čarolije velikog sveta. U blistavom staklu u kome se
ogledaju sunčevi zraci ili u hiljadama svetiljki koje se u noći zapale
kao da ste daleko od sivih srpskih gradova i lica.
 |
| foto Jelena Dilber |
Tu će vas dočekati dobrodošlica, iskrena i srdačna, rashlađeno vino
sa fruškogorskih vinograda, velnes centar za opuštanje, mirisna hrana za
uživanje, tišina za spavanje i pogled sa vrha na Rumu i Frušku goru pod
rumenim suncem koje se gasi. Ima li šta lepše?
 |
| foto Jelena Dilber |
A kad se odmorite, možda ćete poželeti da pustite zrake sunca da
miluju vaše lice i udahnete mirise prirode koji će vam vratiti boju u
obraze. Za to vas čeka
Borkovac, kako mu i samo ime kaže, carstvo visokih borova i opojnog daha četinara i šarenog majskog cveća.
 |
| foto Jelena Dilber |
Skriveno među bujnim zelenilom plavi se
Borkovačko jezero.
Na mestu nekadašnjeg istoimenog potoka danas je tu velika voda omeđena
zelenom bujnom travom koja vas vuče da sednete na nju i samo gledate u
tu modru vodu koja se mreška pod vetrom dok se uz nju nadglašavaju žabe u
kreketanju i ptice koje ih klikćući nadleću. Priroda se baškari u
svojoj lepoti i zvucima.
 |
| foto Jelena Dilber |
Ako poželite da osetite planinski dah
Fruške gore,
iz hotela će vam izaći u susret. Organizovanim prevozom stići ćete do
njenih padina i gustih mirisnih šuma. A na zatalasanim obroncima bele se
kuće Vrdnika.
 |
| foto Jelena Dilber |
Tu je i stari
manastir Vrdnik, poznat i pod nazivom
Ravanica.
Dok se sunce probija iza oblaka, još više obasjava njegovu sjajnu
belinu. Ispred manastirskog konaka gužva. Stara monahinja priča da se ni
ne zna koliko je manastir star, veruje se oko pet vekova. Ne zna se ni
ko ga je tačno sagradio. Pričalo se da je to bio knez Lazar, ali za to
nema mnogo dokaza. Kada su ga Turci spalili, obnovili su ga monasi iz
manastira Ravanice pokraj Ćuprije. Tada su sa sobom na Vidovdan početkom
19. veka doneli mošti kneza Lazara i otad nosi naziv
Mala Ravanica.
Burne istorije, rušen i obnavljan, konačno je dočekao mirniju sudbinu
krajem prošlog veka. Baš kao i Lazareve mošti. Danas se ovde čuva njihov
mali deo u staklenoj posudi u kivotu i komad odeće kneza mučenika.
 |
| foto Jelena Dilber |
A put vijuga dalje, kroz šume tako bujne da zaklanjaju sunce. I kao
da se i priroda prepliće sa nekim davnim vremenima, starinski makadamski
put vodi nas do velikog naselja svog u drvetu. Iz gustog zelenila
izvire
etno – naselje Vrdnička kula.
 |
| foto Jelena Dilber |
A u njemu kao pod konac drvene kućice među jarko zelenom travom,
omeđene gustim šumama borova i lipa. Pod toplim suncem miris drveta
oseća se još jače a beli krupni obluci kao da upotpunjuju njegovu
lepotu.
 |
| foto Jelena Dilber |
Odavde pogled puca na najlepše fruškogorske vinograde. Zeleni se
planina, sva talasasta u svojoj bujnoj netaknutoj prirodi i čini vam se
kad biste se zagledali u njene tamne senke, videli biste i skrivene
životinje kako u njoj dišu.
A nad drvenim brvnarama ponosno se uzdiže
Vrdnička kula,
po kojoj je i ceo ovaj kraj dobio ime. Stoji i odoleva vekovima jer
kažu da je jedino ona ostala od velikog utvrđenog grada iz 14. veka. A
kada bi ona mogla da nam prišapne šta se sve tu tokom vekova zbivalo, ko
zna šta bismo saznali jer veruje se da je i ona podignuta na mestu
nekadašnjeg rimskog utvrđenja koje je podignuto još u vreme cara Proba,
koji je ovom krajevima vladao iz velikog Sirmijuma.
 |
| foto Jelena Dilber |
Ali, kao što se iz davnih vremena uvek moramo vratiti u ovo naše,
tako se i iz mirisnih šuma podno fruškogorskog venca vraćamo u Rumu. Da
sa vrha hotela Park gledamo kako sunce nestaje u beskrajnoj ravnici
poput pučine dok boji nebo najlepšim zagasitim nijansama. Da dočekamo
toplu i opojnu noć koja miriše na vruću zemlju koja pulsira od života.
Da zaronimo u velike jastuke poput onih starinskih sremačkih punih belog
perja i na njima otplovimo u carstvo snova. A da li posle toga može da
osvane bilo šta drugo sem srećnog dana? Sigurna sam da ne može…
 |
| foto Jelena Dilber |
P.S. Veliku zahvalnost dugujem vlasniku hotela Park, gospodinu Srbi
Iliću, kao i ljubaznom osoblju, a najveću menadžeru prodaje i marketinga
Nikoli Boriću, bez koga ovaj tekst nikada ne bi nastao.
Hotel
Park, Ruma
Lepo :) Toplo.
ОдговориИзбришиHvala <3
Избриши