Boka Kotorska – prelepi fjord Jadrana

Legenda za Crnu Goru kaže da se Bogu pocepala vreća kada je nad njom delio prirodne lepote, pa su sve planine poispadale i pale na njeno tlo. A među njima i klisure i kanjoni reka koje krče svoj put kroz kamen i divljinu. I plavo more koje svojim talasima zapljuskuje obalu, odbeglu od krša i golog kamena.

I baš tu, gde se obala i more spajaju, nalazi se zaliv, jedinstven u svojoj lepoti i slikovit u dubokom prodoru mora među strmim i masivnim brdima. To je Boka Kotorska, najlepši zaliv Jadranskog mora, prepuna draga i uvala, malenih ostrva razbacanih po mirnoj morskoj površini, tesnaca i prolaza, ukrašena ruševinama starih manastira, kuća i nekadašnjih utvrđenja, omeđena visokim golim planinama koje je natkriljuju i ogledaju se u blistavom plavetnilu mora.

Najlepši pogled na ovaj prelepi fjord Jadrana puca sa starog puta koji se od Cetinja, preko Ivanovih korita, Lovćena i Njeguša spušta prema Kotoru. Niz dvadeset pet krivina put vijuga dok posmatraču zastaje dah od prirode koja se ovde baš razgalila i razmahnula u svojoj lepoti. I ne znaš da li pre da gledaš planine koje se nadmeću u veličini i lepoti ili moru koje se strpljivo i uporno uvlači među njih.

A u dnu se rasprostro veliki zaliv i u njegovom najudaljenijem delu, pod Lovćenom i Orjenom, Kotor, drevni rimski grad, opasan zidinama koje svedoče o burnoj istoriji i bogatstvu kroz vekove, grad pomoraca, veštih majstora, umnih ljudi. Nekada je ovde bila veoma razvijena flota jedrenjaka, a i sada poneki koji mirno plovi plavetnim zalivom podseća na ta davna vremena.



Na obodu kotorskog zaliva ugnezdio se Stoliv, a iznad njega visoko šume divljeg kestena i crkva Svetog Ilije natkriljuju ovo tiho mesto koje se budi u maglovitim jutrima i kupa na toplom letnjem suncu.

Sa druge strane, u dnu strmih obronaka brda Sveti Ilija, smestio se Perast, a odmah uz njaga malena ostrva, prepuna legendi i starih tajni.



Gospa od Škrpjela je ostrvce koje su ljudi otrgli od mora. Legenda kaže da su braća Morići na hridima pronašli Gospinu sliku, pa odlučili da na njemu podignu hram posvećen Bogorodici. U početku je tu bila kapela, a u 17. veku Venecijanci su podigli katoličku crkvu. I danas se ostrvce postepeno obnavlja zahvaljujući fašinadi, starom običaju u kome Peraštani barkama dolaze do ostrva i bacaju kamenje u more u spomen njegovom nastanku.



Drugo ostrvo, Sveti Đorđe, okruženo je kamenim zidinama. Nazvano po zaštiniku Kotora, na njemu se nalazi benediktinski manastir iz 12. veka i groblje na kome se sahranjuju svi Bokeljci. Oni ga zovu i Ostrvo mrtvih jer podseća na večni rastanak od sjaja i lepote života, a čempresi, simboli smrti i nestajanja, kao ga još više boje tugom i mirom.



Ali, u ovom veličanstvenom spoju prirodnih lepota život toliko kipti na sve strane da se o smrti ne može misliti. More, u svojoj snazi, dubi dalje novi zaliv, Risanski, u kome se, u dolini između strmih padina brda i Orjena, golih, a ponegde prošaranih maslinjacima i tamnim iždžikljalim lovorima, ugnezdio istoimeni gradić, burne istorije, pun uspomena na davne ilirske dane i slavnu kraljicu Teutu.



A odmah nasuprot njemu leži Morinj. Mestašce kod koga se sa visokog Orjena sliva Suva reka, ponornica koja dubi kras i stvara nove oblike, snažni izvori iz kojih izbijaju rečice i reke Mala venecija, Sutvara i Rijeka, koje teku kroz polje i nose ledene vode iz dubina, zbog kojih je more ovde hadnije nego bilo gde drugde, ali i čisto i još plavlje. Na njihovim izdubljenim obalama zelene se brda puna divljeg kestena, lovora, jela i smrča, a u podnožju rađa nar i cvetaju prelepe crvene i bele kamelije.



I odmah iza rtova Đinović i Đurić, ispod brada Kruševice i Sveti Ilija, nalazi se tesnac, ulaz u ovaj najdublji deo Boke. Vetrovite Verige, moreuz širok svega 250 metara, spaja najdalji sa Tivatskim zalivom. Ime je dobio jer je u 14. veku kralj Lajoš preko njega razapeo lance (verige) da neprijateljski brodovi ne mogu da prođu do Kotora i ugroze ga. O tim davnim vremenima još svedoče ostaci kula i stražara. A sa njegovih uskih strana smestila su se dva mestašceta, Kamenari i Lepetane, poznata svim turistima zbog trajekata koji ih prebacuju sa obale na obalu.



Sa jedne strane obalom su se razmestila malena mesta: Bjela, Baošići, Đenovići, prepuna palmi i pitomih obala, a sa druge veliki zaliv sa Tivtom u svom središtu. Grad u podnožju Vrmca, dalekog ogranka Lovćena, prepun palmi rasutih po velikoj beloj rivi na kome usidren beli jedrenjak Jadran pozdravlja sve one koji dolaze i odlaze, poznat po velikom parku u koji su pomorci, dolazeći sa svojih dalekih putovanja, donosili čemprese, borove, magnolije, platane i eukaliptuse, okružen malenim ljupkim ribarskim selima, ponosno se odmara na vrelom suncu.



Uz njega je čitav arhipelag ostrva i ostrvaca. Tu je i poluostrvo Prevlaka, poznatije kao Mihaljska ili Ostrvo cveća, prepuno maslinjaka i tihog manastira Svetog Arhangela Mihaila, iz čijeg se dvorišta može slušati tišina narušena šumom mora i gledati lepota ovog čarobnog mesta. Uz njega se nalazi i ostrvo Gospa od milosti, na kome je pogignut manastir usred čempresa i maslinjaka, koji se povijaju pod vetrovima sa mora.
Tu je i Sveti Marko, poznato i po imenu Stradioti, ostalo iz vremena Mletaka jer je korišćeno kao logor za vojnike grčkog porekla. Za njega je vezana i legenda da su ga grčki bogovi poklonili hrabrim ratnicima zbog velikih pobeda da se na njemu odmaraju i skupljaju snagu za nove podvige. Ali, zbog velike lepote, ratnici su ostali na njemu, odlučili da prestanu da ratuju i kao simbol mira, zasadili maslinu. Bogovi su se tada razljutili i poslali veliku oluju i bolest, od čega su svi ratnici poumirali, a ostali su samo bezbrojni maslinjaci po ostrvu.



Uz Tivat pribilo se i maleno ribarsko selo Lastva. Visoko u brdu, iz gustog zelenila izviruju kamene kuće sa crvenim krovovima, a na vrhu stara crkvica Svetog Vida. Iznad nje modro nebo, okolo velelepna brda i planine, a ispod more svetluca na suncu kao da je prekriveno draguljima. A što se ide niže, sve je više kuća koje nose dah nekih davnih venecijanskih vremena i usred sve te lepote crkva Svetog Roka s početka 20. veka.



Tivatski zaliv se završava Verigama, a počinje Kumborskim tesnacem, još jednim suženjem brda koja nisu dala moru da svoj put probije koliko ono želi. U tome su ga omele brdovita Luštica s jedne, i mestašce Kumbor s druge strane. Tu se vidi još jedan veliki, Hercegnovski zaliv i već se nazire otvoreno more.
Prvi koji se s pučine vidi u svom belasanju među bujnim zelenilom je Herceg Novi.

Na padinama Orjena, smestio se ovaj prelepi grad sav u stepenicama i cveću, burne i bogate istorije, da svedoči o drevnim moreplovcima i koracima mnogih naroda po svojim starim kamenim pločama. Na samoj obali, na stenama koje zapljuskuje more, od davnina se izdiže tvrđava, velika Forte Mare, u čijem podnožju je izvor, iznad kog stoji ploča sa stihovima Alekse Šantića, u kojima je opisana sva lepota Boke, »neveste Jadrana«. Sa mora se vidi najviša od svih kula tvrđave, Kanli, koja ponosno stoji na vrhu. Nekada je u njoj bio zatvor, pa je po tome i dobila ime, a na turskom znači »krvava kula«.



U Herceg Novom je i veliki park nekada čuvenog hotela »Boka«, poput botaničke bašte sa egzotičnim biljkama, donetim sa svih strana sveta. Prava mala mediteranska oaza prepuna palmi, magnolija, eukaliptusa, agava, kaktusa, stabli pomorandži i kivija i žutih mimoza.

A na brdu iznad grada proteže se Savinska dubrava, greben ispresecan šumskim stazama kroz oleandere, borove i čemprese sve do manastira Savine i vidikovca, sa koga se pruža veličanstven pogled na zaliv, posebno kad iza Orjena zalazi sunce pa i more i sve oko njega dobije zagasitiju boju.



A i na suprotnoj strani zaliva svetlucaju prva večernja svetla. Mala mesta rasula se po obali u podnožju Luštice, između rtova i malih uvala. Tu su i Rose, ribarsko selo, prepuno zbijenih kuća, koje se tako brane od vetrova sa pučine, nekadašnja carina na ulazu u Boku.



I eto nas već na otvorenom moru. Jadran u sumraku postaje taman, a na ulazu u zaliv brodove opominje malo ostrvo Mamula, sa utvrđenjem i svetlom koje treperi. Mornari ga zovu i Lastavica jer stoji otrgnuto od kopna ka velikom i tamnoplavom moru, kao ptica koja leti ka jugu.



I dok se lagano spušta noć, pod nebeskim svodom prepunim blistavih zvezda, Jadran iznova započinje svoju strasnu priču sa Bokom i uvek je uz nju, razdragan i plav. A ona, u smiraju dana, dok joj strme padine planina rumenilom boje poslednji zraci sunca, čeka ga da na obalama iznova zaplešu svoju tihu ljubavnu igru.



P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova: viva elmundo, travelblog, hiddentravelplace, discover – montenegro, montenegro, franks travelbox i likemontenegro

Dolina Pčinje – divljina i spokoj jugoistočne Srbije

Na krajnjem jugoistoku Srbije, tamo gde se već preko planina nazire Bugarska, sa padina planine Dukat sliva se nekoliko malih potoka. Najveći od njih izvire ispod vrha Bela voda i spajajući se sa razigranim kristalnim vodama pravi Crnu reku kod sela Radovnica. Odatle, niz padine, kroz šumsku hladovinu, sakupljajući snegove koji se lagano tope, spušta se ka zapadu i menja ime u Tripušnica.



Sada već prava reka, puna riba i zelene mahovine po velikom kamenju na svojim obalama, u zagrljaju sa Kozjedolskom rekom kod Trgovišta konačno dobija svoje pravo ime – Pčinja.



U sveže prolećno jutro, teče ona u podnožju Široke planine. Nabujalih voda od lanjskih snegova i kiše koja je celu noć plaho kvasila njene obale, miriše sve oko nje na biljne sokove i divlju travu, povetarac već ljulja mlado lišće i prve pupoljke na granama ispucalih starih hrastova. Zemlja počinje da ispušta prvu blagu toplinu i skida sa sebe hladni ogrtač u koji je uvila zima.



I čim se spoji sa Korućicom, Pčinja kreće u svoju, od divljine i netaknute prirode, prelepu dolinu. Dok dubi put između Kozjaka i Rujena, stvara svoju klisuru, krivudajući silna i nemirna, kao da u sebi još nosi dah turskih vremena, kao da oko nje još diše ono vreme iz romana Bore Stankovića i na svom divljem i neobuzdanom alatu jaše Sofkin svekar Marko dok zemlja pod njim puca i kruni se.



I baš tu, gde Pčinja najviše huči preko kamenja i stena i kao da u sebi krije topot divljeg konja, plava i prozirna, snažna i moćna, plahovito je presekla stenu i izvajala desetak kamenih stubova. To mesto se zove Prosečnik, a u narodu je poznato kao Vražji kamen. Tri kamene kupe odolevaju njenoj snazi, a na jednoj od njih se nalazi bogomolja Presvete Bogorodice. Narod, sklon sujeverjima i fantastičnim pričama, u njoj ne pravi ni venčanja ni krštenja jer veruje da je ukleta.



Na jednom mestu je reka presečena branom, pa joj je otrgnuta i zauzdana snaga. Ali, ni tu se ne da već moćno preliva prepreke i stvara mala ostrva kao sprudove prekrivena mahovinom.



I tako Pčinja, na čas divlja kroz šumu, na čas mirna kad zađe među livade i pašnjake i ravne obale pune peska i svega što svojom silinom sa sobom nosi, teče dalje. A tu se na njenim ivicama i proleće osili, pa se prosto oseća kako pucaju pupoljci, kako ptice jače pevaju,kako se i šuma i sve životinje u njoj bude, pa se snažnije i lepše diše na ćilimu od divljih cvetova i mirisnih trava dok se sunce kao zlato prepliće sa vrhovima drveća.



I baš u njenoj velikoj zelenoj dolini,kao dah spokoja i smirenosti, obasjan sunčevim zracima, izdiže se veliki manastirski kompleks Sveti Prohor Pčinjski. Na šumovitim obroncima Rujena i Kozjaka, na samoj obali Pčinje, još od 11. veka ugnezdio se manastir posvećen Svetom Prohoru, jednom od balkanskih svetaca, čije se mošti ovde čuvaju.
Legenda kaže da je u ovoj dolini vizantijski vojskovođa Roman Diogen gonio ranjenu srnu, koju je od njega zaštitio isposnik. Diogen se uplašio videvši starca, ali ga je ovaj umirio rekavši mu da ima predskazanje da će biti izabran za cara u Carigradu. Kada se to obistinilo, novi car je zaboravio na vidovitog isposnika, ali mu je on došao u san i prekorio ga. Diogen se potom vratio u dolinu Pčinje i uzalud pokušavao da ga pronađe. Na mestu gde ga je jedini put sreo podigao je crkvu posvećenu njemu, a na padinama Kozjaka isposnicu, kao i otiske njegovih stopa u kamenu.



Danas se u dolini izdaleka vidi velika bela crkva koja kao da sija na suncu i oko nje mnoštvo konaka. Od svih najlepši je Vranjski, koji čuva dah starih vremena i način kako se živelo u davno tursko doba. A u blizini se ugnezdila stara vodenica iz 19. veka, usred stoletne hrastove šume i mirisne livade. U njoj se danas mogu probati starinska, davno zaboravljena srpska jela i jesti pčinjski med, pogača od raženog i heljdinog brašna i piti manastirsko vino i rakija.



I tako, nastavlja Pčinja svoj put, sa svih strana omeđen planinama, koje ona uporno i silovito dubi, ka Makedoniji, gde je na kraju puta čeka Vardar, širok i plav, da se sa njim stopi i lagano oteče u Egejsko more.

Iako je u Makedoniji njen put duži, u Srbiji je lepša, divlja i plaha, sa svojim krivudanjima i ostrvcima koja obilazi, stvara i odnosi. A najlepša je kad sa vidikovca na planini bljesne, prozirna i sjajna, pod toplim prolećnim suncem, dok se priroda oko nje budi i blista, čista i neoskrnavljena rukom čoveka.



P.S. Fotografije uzete sa sajtova: serbianoutdoor, spinandfly, dizajnzona, sepa, srbin, politika i visitserbia

Sokobanja – oaza mira podno Ozrena

Na jugoistoku Srbije, omeđene Karpatskim planinama Rtnjem, Ozrenom i Devicom, u velikoj zelenoj kotlini rasule se kućice Sokobanje. I dok su sa svih strana među planinama stisnute doline i klisure, ovde se ona, na obalama Sokobanjske Moravice, razbaškarila na suncu, a svež vazduh sa Ozrena i stoletne šume četinara, koje se spuštaju do same reke, čuvaju je od hladnih vetrova.

Legenda kaže da je nekada davno veliki velmoža, gospodar tvrđave Soko Grad, jahao zelenom kotlinom kad je nebo presekla velika munja od Ozrena do Oštre čuke, a grom zatutnjao tako jako da je zadrhtala cela zemlja sve do Rtnja. Konj se uplašio, propeo i zbacio sa sebe gospodara koji je udario glavom u kamen i izgubio svest. Kad je došao sebi nije mogao da se pomeri i mislio je da će umreti. U blizini je začuo klokotanje vode i teškom mukom dopuzao do izvora. Kad je popio, razbistrilo mu se u glavi, a kad se okupao u kladencu, potpuno je ozdravio. Otada su ljudi sa svih strana dolazili na ove isceliteljske izvore i tako je nastala Sokobanja podno Soko Grada.

Ona je najlepša u rano leto, kad nad njenim popločanim stazama procveta lipa, pa joj cvet zamiriše slađe od meda koji su pčele iz njega uzbrale. A visoki platani bacaju svoj hlad, pa kad prošetate promenadom čini se kao da se sva priroda skupila oko vas. U svim baštama cvetaju ruže, koje svojim opojnim mirisom natapaju vazduh, zemlja je topla, a sunce celog dana u punom sjaju prevlači svoj zažareni štit preko neba.



I dok šetate promenadom pored velikog parka prepunog zelenila, fontana i dva bistra potoka sa toplom i hladnom vodom, stižete do samog srca Sokobanje. Tu je crkva Svetog Preobraženja Gospodnjeg, podignuta krajem 19. veka kao dar mitropolita Mihaila svom rodnom kraju.



Prekoputa nje je Milošev konak, simbol banje, koji je krajem 19. veka, nakon proterivanja Turaka iz Srbije, podigao knez Miloš da bi u njemu boravio uvek kada bi dolazio da uživa u lepoti i blagodetima Sokobanje. Ranije je služio za administravne potrebe države, a danas je mesto gde je mogu probati najlepša srpska jela.



U blizini, odvojen stepenicama, na pravoj staroj turskoj kaldrmi, smestio se amam. Podigli su ga Rimljani na izvoru termo- mineralne lekovite vode i napravili bazene i kade. Kada su na ove prostore došli Turci, obnovili su ga i nastavili da koriste sa svojim običajima. U njemu je voda toliko topla da se mora rashlađivati da bi prijala zdravlju. Baš zato je i knez Miloš u blizini podigao svoj konak, a i napravio svoju kadu u amamu, koja je i danas tu.



Pored velikog broja izvora sa lekovitom vodom, koja spada u najradioaktivnije u Evropi, pravo uživanje je provesti dan uz svežinu reke Moravice. Ona stiže sa padina Device i krivuda uz Sokobanju, donoseći joj plavetne i bistre vode.

Na mestu gde je, kao prava planinska reka, oblikovala kanjon u stenama, nalazi se kupalište Šest kace. Ime je dobilo zbog veoma dubokih mesta na reci i obale koja i sama podseća na burad ili kace i ima ih ukupno šest. Pod stenovitim stranama voda je veoma hladna, ali leti se zagreje od toplog sunca i pravo je zadovoljstvo prepustiti se toplini i svežini u isti mah.



Kad Moravica napusti Sokobanju teče dalje kroz klisuru i puni Bovansko jezero, koje vodom snabdeva Aleksinac. A reka se polako uliva u Južnu Moravu i u njenom zagrljaju teče dalje ka severu.


Natkriljen nad Sokobanju, visoko se uzdiže zeleni Ozren. Prepun stoletnih šuma, obavija je svojom svežinom i mirisom. Na njemu su najlepša izletišta i vidikovci koji pružaju veličanstven pogled na okolne planine i veliku kotlinu, u kojoj se uz reku priljubila Sokobanja.

A kad se popnete na planinu, ne znate gde bi pre. Iznad samog grada nalazi se Lepterija. Njeno ime na grčkom jeziku znači »sloboda« i smatra se da je dobila ime po grčkim robovima koji su u rimsko doba u ovm kraju odmarali i nazivali je »slobodište«. A opet, naš narod, koji u svemu pronalazi način da izlije svoju maštu, veruje u legendu koja kaže da se Župan, sin gospodara Vrmdžanskog grada zaljubio u Lepteriju, prelepu devojku, čiji je otac držao Soko Grad. Pošto su im očevi stalno ratovali oko zemlje, njihova ljubav bila je osuđena na propast. Uprkos svemu, Lepterija je pobegla, želeći da zauvek svoj život spoji sa voljenim mladićem, ali je otac naredio slugama da je pogube kad je nađu, što su oni i učinili. Župan se od tuge bacio u najdublji vir, koji je po njemu dobio ime, a ceo ovaj predeo je nazvan po nesrećnoj devojci.



U njenoj blizini je izvor Moravice, kod sela Vrelo, na padinama Device. Ali on nije kao drugi, već liči na razliveni rečni tok. Zapravo se ni ne vidi jer je u dubini zemlje. Najlepše je tu sedeti na travi i gledati na Sokobanju, ispruženu u dolini. A svuda okolo mir i cvrkut ptica. Sunce žari, a u hladu drveća je prijatna svežina. I sve je ovde obavijeno nekim spokojem, samo vredan pauk plete svoju mrežu između dve grane drveta, a sunčevi zraci mu zlate tanke niti.



Nedaleko šumi Moravica, a kad pređete preko njenog mostića videćete lik Bogorodice u steni. On se bolje vidi izdaleka, a priroda je u udubljenju kamena neobično izvajala oblik majke sa detetom. Legenda kaže da se tu sakrila Bogorodica sa Hristom bežeći pred Rimljanima. Postoji verovanje da će se svakome ko pred stenom zapali sveću, dešavati samo dobre stvari.



U srcu Lepterije smestio se Soko Grad, srednjovekovno utvrđenje, nastao u vreme vizantijskog cara Justinijana da bi branio Balkansko poluostrvo od upada Slovena i Avara. Tokom vremena naizmenično je padao u ruke srpske države i Turaka, a u borbama za turski presto, koji je organizovao iz narodne pesme čuveni Musa Kesedžija, u 15. veku konačno je razrušen. Od njega je ostala samo prva kula, na ulazu u grad. Ime je dobio po sokolarima, koji su nekada davno dresirali sokolove i davali ih umesto da plaćaju dažbine vlastelinima u srednjovekovnim državama.



Na suprotnoj strani od Lepterije skrio se pravi biser Ozrena. Na reci Gradašnici voda se sa preko 40 metara u penušavom slapu survava na stenu. Nekada je ovaj prelepi vodopad bio najviši u Srbiji, a kod njega je zanimljivo i to da nestaje kada u leto i jesen reka presuši. Ako se na mostiću ispod samog slapa približite dovoljno blizu, osetićete sitne hladne kapi vode kako prskaju u svežoj izmaglici. Maštoviti ljudi ovog kraja dali su mu ime »ripaljka« jer u njihovom govoru »ripati« znači skočiti, pa su na pravi način opisali ovaj veličanstveni skok vode koja se obrušava uz hučanje koje se nadaleko čuje.



Na putu do Ozrenskih livada , kroz gorostasne bukve i četinare, naići ćete na jednu veliku zelenu livadu na kojoj je sočna planinska trava meka poput ćilima. Usred nje izdiže se usamljena kamena stena. Ona je postala simbol ljubavi i čuvena je po legendi da su se na njoj voleli hajduk Veljko i Čučuk Stana. Zato postoji verovanje da ako se dvoje mladih koji se zavole poljubi i stane na nju, ostaće zaljubljeni do kraja života.



A put nas vodi dalje, pravo do predivnih padina Ozrenskih livada i tople zemlje pod svežom travom prošaranom koralnim božurima, cvetom koji jedino ovde raste. U blizini je i izvor Đerzelez, poznat još u tursko doba, na kome su Turci pravili bogomolju za kišu, a Srbi se na njemu umivali da bi imali dobar vid. Ali ovde je najlepše prepustiti se prirodi, zelenilu koje umiruje i isceljuje, jarkim bojama cveća i drveća, toplom mirisu trave sagorele od jarkog sunca i svežem dahu teške rose. A još ako se i noć dočeka, pa se ceo nebeski svod presvuče tamnim platnom na kome nema dovoljno prostora za silne rojeve zvezda, a mesec mlad i vitak isplovi iza drveća, pa donese svežinu od koje se, posle sunčanog i vrelog dana, lakše diše, šta ima lepše?



Za one koji ozrenske lepote žele još više da upotpune pravi izbor je vidikovac Oštra čuka, koji zapravo više i nije na Ozrenu, već je jedan od vrhova planine Devica, ali s koga se, pored velikog krsta, pruža veličanstven pogled na Moravsku dolinu, kroz izmaglicu vijugavu Južnu Moravu, a naspram nje visoke vrhove Suve planine, padine Ozrena i Ozrenske livade, Sokobanjsku kotlinu i na obzorju oštri vrh Rtnja.



I nije važno da li se u ovaj predivni kraj dođe kad je obavijen snežnim pokrivačem, kad priroda u proleće počne da se budi, kad teške grane pune lišća dodiruju meku travu ili se sve zarumeni i zažuti od toplih jesenjih boja, važno je da se oseti kako je priroda najveći iscelitelj i kako nam upravo ona nudi sve ono što nas ispunjava i čini zdravima i spokojnima.



P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova: wikipedia, wikimedia, soko-banja, blagosrbije i banjeusrbiji.

Avala – svetionik Beograda

Ako želite da upoznate Avalu, krenite u njeno osvajanje u jeku proleća, kad se topli majski vazduh pomeša sa opojnim mirisom bagrema. Ona je tada najlepša, kad cela ozeleni, a lišće se već otvori, poput nežnih dlanova.

Beograđani vole ovu planinu. Ona ih gleda sa juga kao neki postojani čuvar. Plavičasta na obzorju, kao da je prilegla da se odmori, a svojim tornjem šalje glas da je sve opet na svom mestu, kao nekad.

Na ovu planinu, koja je niska, pa umalo ostala brdo, najlepše je doći kružnim putem koji vijuga kroz šumu. Dok se smenjuju visoki mirisni borovi i ozelenele bukve, lipe i cer i sunce treptavo miluje kroz grane, penjete se sve više i sa čistih proplanaka već se u daljini nazire Beograd.

Prvo našta ćete na putu naići je Spomenik sovjetskim ratnim veteranima. Bujno zelenilo razbija svojim crnim i blještavobelim tonovima dok iza njega puca pogled na podavalska sela, sve do Save, a podignut je kao spomen na pogibiju članova sovjetske delegacije, koja je 1964. doživela nesreću udarivši u vrh ove planine.



Putem koji sve više vijuga i penje se stižete do hotela “Avala” , koji kao da sa sobom nosi dah starih vremena. Podignut za potrebe kraljevske porodice početkom prošlog veka, u sebi je sačuvao gospodski šarm, a sa njegove terase pruža se predivan pogled na suncem okupano zelenilo. Uostalom, i samo mu ime“avala”, što na arapskom znači “lep pogled”.



Put nas dalje vodi naviše, popločanom stazom oivičenom zelenim žbunovima i kamenim stubovima. Stepenik po stepenik dok nas na vrhu čeka veliki crni granitni mauzolej. Spomenik Neznanom junaku podignut je 1938. i izradio ga je Ivan Meštrović. Podignut je u spomen nepoznatom srpskom vojniku iz Prvog svetskog rat, čiji su grob pronašli stanovnici Avale. Njegovi ostaci nalaze se u mauzoleju, a jedino nedostaje srce, koje je granatom razneseno i raspršeno po ovoj zelenoj planini.



Na vrhu mnogobrojnih stepenika, odakle puca vidik na talasastu Šumadiju, sve do Kosmaja i Rudnika, izdigao se veliki spomenik. Na ulazu u mauzolej stoje ogromne crne karijatide, isklesane žene u nošnjama svih naroda Kraljevine Jugoslavije i kao majke bde nad Neznanim junakom. Svaka od njih kao da želi da pokaže da je bol nad stradalim sinom u ratu ista za svakog, ma kom narodu pripadao.



Sa druge strane iz olistalog drveća ponosno se izdiže Avalski toranj. Otići na Avalu, a ne popeti se na njega veliki je propust. Put do tornja vodi kroz stazu među drvećem, koja, kad dođe jesen bude sva posuta žutim i crvenim lišćem. Na velikoj čistini vidi se tronogi lepotan kako se vinuo visoko ka nebu. Decenijama ljuljan od strane hladnih košava, srušen je tokom bombardovanja 1999, a posle 11 godina ponovo je počeo da izdaleka pozdravlja putnike koji dolaze u Beograd. A sa njegovog vrha vidi se ceo Beograd, kao na dlanu, i Srbija na sve četiri strane sveta.

I nije to sve što na Avali možete da vidite. Možete je istraživati prateći senovite izviđačke staze, tražeći lekovito bilje i mnoštvo ptica koje su ovde svile svoja gnezda.

A ako pređete na drugu stranu, skriveno u njenom podnožju smestilo se jezerce Trešnja – prava mala zelena oaza. I jeste drugačije nego što je nekad bilo, bez luksuznog restorana na svojoj obali, pa nije čak ni kao kad je Kristina u nezaboravnoj sceni “Maratonaca” u njemu plivala oponašajući čuvenu Hedi Lamar, ali u njemu još postoje lepote netaknute prirode. Oivičeno šumom, koja se spušta do njegovih obala, pravi je mali biser skriven u ovoj divnoj planini.



I tako možete da provedete ceo dan istražujući skrivene proplanke pune zelenila i sunčevih zraka. Pa, i kad odete, znate da vam je blizu i da uvek možete opet da joj dođete. Pa čak i kad otputujete, znate da će vas ona čekati na kraju puta. Kad u rumenom sutonu iza poslednjeg brda izroni Avalski toranj na obzorju, znate da ste kod kuće. I da vam je srce puno.



P.S. Slike su sa sajtova Panoramio, glassrbije, nadlanu i wikimedia. I lično moja!