Reka Skrapež – kroz žubor mirisnih livada i šuma

Na zapadu Srbije, u samom srcu Valjevskih planina, ispod najvišeg vrha šumovitog Povlena, slivaju se potoci praveći malu reku. Ona krivuda i survava se niz planinske obronke, malo nizbrdo, pa malo ravno, kroz stene i livade i ide ka svom kraju. To je put koji prevaljuje Skrapež – reka koja teče kroz najlepše predele naše zemlje.

izvor: panoramio.com

Potoci koji je stvaraju stižu sa svih strana. Kad dođe proleće, pa se bele kape na vrhovima Bukovika, Maglješa i Povlena otope i oni nabujaju pa se spajaju pod Malim Povlenom i prozirna ledena voda zažubori između stabala drveća koje ponovo počinje da diše pod toplim suncem.

foto Dragan Manojlović

Pa onda niz stene i guste povlenske šume, koje teško propuštaju i reku i čoveka, voda traži svoj put i nosi život skrivenim planinskim zaseocima.

foto Zoran Vujošević

I čim uzme zamah, dok je još nadvisuje Mali Povlen, reka se kao bujica sliva niz kameno korito. Ovde se skriva pravo malo remek-delo prirode – kanjon Skrapeža. Među visokim bukvama i hrastovima bujnih krošnji, kroz koje sunce jedva šalje svoje zrake, usekla se klisura  kroz koju voda burno teče, među oborenim granama i odlomljenim stenama i što joj je put teži, ona ga sa većom snagom savlađuje.

foto Jonike Žeravljev

I dok se provlači između stena, u bistroj vodi ogledaju se visoke grane i nad njima parče neba. I sve tako dok to čarobno ogledalo ne prekine neki veliki slap, kojih ovde ima bezbroj.

foto Zoran Vujošević

A da je kanjon neobičan u svojoj lepoti, pokazuje i deo suvog korita, tik ispod povlenskih vrhova Ždralovac, Bele vode i Beden.

izvor: panoramio.com

Kad izađe iz svoje klisure i nastavi da teče bez stena koje je stiskaju u svom kamenom koritu, baš negde u blizini sela Makovište reka počinje da se izdiže ka zelenom Maljenu, planini koja prva započinje venac Valjevskih planina.

foto Slobodan Minić

Potom na padinama i stenama Povlena vode ove žuborave rečice dočekuje čuveno selo Donji Taor, smešteno u prirodi od čije lepote zastaje dah.

foto Slobodan Minić

Na ovom čarobnom mestu livade uz Skrapež  u proleće provode burne dane u svojim malim svetovima koji se bude posle duge zime.

foto Vladimir Pecikoza

Lekovito bilje zamiriše do neba, a cvetovi se otvore u svojoj lepoti i čekaju sunce i vredne pčele.

foto Vladimir Pecikoza

Sve što gamiže, leti i hoda traži da udahne život.

foto Vladimir Pecikoza

Pa čak se i gljive, skrivene pod ostacima prošlogodišnjeg opalog lišća u senkama drveća, šepure u svojoj belini.

foto Vladimir Pecikoza

Donji Taor drema po brdima prepunim zelenih livada koje se u tople dane ospu hiljadama cvetova šafrana i vresa i on nije poznat samo po svojoj lepoti već i po “vilinskom putu”, stazi između ovog sela i Gornjeg Taora, a na kojoj su kao najblistaviji dragulj skrivena Taorska vrela.

foto Dragan Gucunski

Taorski potok izlazi pravo iz utrobe Povlena, u podnožju velikog krečnjačkog odseka i u veličanstvenoj lepoti se rasprskava u slapovima i kaskadama, prolazeći pored napuštenih vodenica, koje su pre samo pola veka još uvek kloparale i stapale svoje zvuke sa šuštanjem vode.

izvor: privredavaljevo.rs

U to vreme vrela su bila najveća atrakcija ovog kraja Srbije, smatralo se da po lepoti mogu da se nadmeću i sa čuvenim Plitvičkim jezerima. I zaista, iz izvorišta tople vode, koja su zbog toga i dobila naziv vrela, nekada se ogromna količina vode obrušavala preko litica visoke stene, na kojoj se u nekim davnim vremenima nalazio bedem grada.

izvor: planine.net

Nažalost, preterano vađenje mekog kamena sige za potrebe građevinarstva, kao i zatrpavanje izvora i preusmeravanje vode zbog vodosnabdevanja dovelo je do toga da Taorska vrela skoro pa presuše, pa su samim tim i mlinovi stali sa radom i, prepušteni zubu vremena, sećaju na neke davne lepše dane.

foto Vera Bukvić

Pa ipak, u proleće, kad voda nabuja, dva slapa, koja su ostala od nekadašnjih veličanstvenih kaskada, sa mnoštvom manjih između sebe, zablistaju i pored toga što im je lepota oskrnavljena.

foto Dragan Gucunski

Onda voda u plavetnim bigrenim akumulacijama, najvećim u ovom delu Srbije, koje se slivaju jedna u drugu, zašušti dok se beli penušavi slapovi prelivaju preko velikog kamenja presvučenog zelenom mahovinom i sa bučnim vodopadom se survavaju u Skrapež. A kad zatvorite oči u ovom malom raju na zemlji ostaje samo miris šume i svežina i žuborenje vode.

foto Vladimir Pecikoza

Ali, koliko god da je čovek uzeo, priroda je nadoknadila. Grane i lišće su vremenom nabujali i ponovo stvorili svoje carstvo oko ostataka utvrđenja duž puta koji je nekada išao dolinom Skrapeža i spajao ovaj kraj sa dolinom Kolubare i Podrinjem. Pa potom reka, osnažena novim vodama, nastavlja sve dalje nizbrdo, plitka, skrivena među granama drveća i puna virova, kao da pokazuje svoju ćudljivost.

izvor: musicar.com

A onda se dešava nešto neobično. Pravo iz sela Seča Reka, poznatog po čuvenoj crkvi brvnari iz 15. veka, posvećenoj Svetom Đorđu i ograđenoj mnoštvom spomenika krajputaša, podignutim u čast ratnika poginulih u balkanskim ratovima, stiže mala reka Sečica, koja se burno, sva u vrtlozima uliva u Skrapež.

izvor: panoramio.com

Sve ovo ne bi bilo tako čudno da stanovništvo ovog kraja ne smatra da je zapravo ovo početak toka Skrapeža, a da je sve ovo do sada zapravo bila reka Godljevača.

izvor: srbijazatebe.rs

Bilo kako bilo, reka ne pita za svoje ime već nastavlja da teče onako kako joj je priroda namenila, sada već snažna od nove vode, nabujalih talasa. Pa teče krivudavo, malo brže, pa malo sporije, dok provlači svoju plavet kroz livade i šume.

foto Jonike Žeravljev

Odavde kao da više nije planinska, teče lagano kroz polja koja u proleće i leto toliko nabujaju od boja i mirisa da je nemoguće zamisliti da umeju da ih okuju snegovi i nisko sivo nebo kad dođe zima. Ovo je i pravi mali raj za pecaroše.

izvor: srbijazatebe.rs

A onda se na velikom brežuljku zabele kuće i mala planinska sela, sve lepša jedna od drugih.

foto Anabela Jevtović

Među njima, u bujnoj zelenoj dolini, okružen Povlenom, Kozomorom i Maljenom, Subjelom i Drmanovinom ugnezdio se Kosjerić. Pa kad na obale Skrapeža, presečene ušćem Kladorobe, padne veče, sve zablješti od hiljada svetiljki i kao da i samo nebo postane svetlo.

izvor: turistickaorganizacijakosjerica.rs

Burna istorija ovog gradića od najranijih vremena mu nosi dah kakav druga mesta nemaju. Nazvan, prema predanju, po najstarijim doseljenicima iz Bosne – Kosijerima, doživeo je puno nemirnih godina jer su ga mnogi hteli za sebe, od davnih dana Nemanjića, pa sve do Austrougara i Turaka i njihovih ratova na skrapeškim obalama.

foto Biserka Jović

Njegovom toku se ovde pridružuje i reka Mionica.

izvor: srbijazatebe.rs

Ona se sliva sa Maljena i dubi svoj put oko Subjela, koji se svojim neobičnim kupastim vrhom ocrtava na horizontu.

izvor: planine.net

I opet potom Skrapež teče podno planinskih strmina, tik ispod planine Crnokose, taman da opet malo ubrza svoj put.

foto Zoran Nikolić

U kosjerićkoj prirodi neobične lepote on žubori kroz travnate pašnjake, preko kamenja i stena, mrvi obale i pravi svoj put dok ga u daljini s visoka gleda Kozomor obavijen gustim bukovim i jelovim šumama.

izvor: panoramio.com

Sa svih strana slivaju se reke i žure mu u zagrljaj. Sa jedne strane je Lužnica, a sa druge Limac, Dobrinjska reka i Gradnja.

izvor: panoramio.com

Pa sve dalje, ispod visećih mostova koji na tren zaklone modro nebo koje se ogleda u njegovoj bistroj vodi.

izvor: panoramio.com

Skrapež potom ulazi u poslednji grad pred završetak svog toka. Požega ga čeka da se obavije oko njenih kuća.

foto Aleksandar Marković

Da može da govori, reka bi nam prišapnula ko zna koliko priča. A bilo bi ih onoliko jer su požeške obale Skrapeža naseljene od najdavnijih vremena. Svašta se ovde preturilo preko glava, još od vizantijskih, srpskih srednjovekovnih i turskih vremena. O  njoj je pisao i turski putopisac Evlija Čelebija, pominjući je kao muslimanski grad koga okružuju srpska sela.

foto Vesna Mijailović

I zaista, pre nego što je mesto osnovano, na skrapeškoj obali nalazilo se malo selo naseljeno Srbima koje su prozvali Požega zbog velike vrućine i žege koja je umela da obavije ovaj kraj. Doseljavanjem srpskog življa iz za život nemirnog Užica ono se sve više pretvaralo u grad razasut po velikoj kotlini koju omeđuju gorostasne zelene planine.

izvor: serbia.com

Ali, nije ovde baš uvek raj na zemlji. Svi oni koji su oduvek živeli uz Skrapež znaju da moraju da ga osluškuju jer kad se spuste velike kiše i sliju otopljeni snegovi sa planina, on ume da pokaže svoju nepredvidivu ćud pa da pred sam kraj svog toka poplavi sve pred sobom. Razlog za to krije se u stenama starim preko trista miliona godina koje grade njegovo korito. One se lako ogoljuju pa jači tok Skrapeža spira sa njih mulj, šljunak i pesak i tako stvara nanose preko kojih se prelivaju velike vode, podrivaju obale i pomera korito.

izvor: panoramio.com

Ali, nije Skrapež uvek tako nepredvidiv i opasan. I on, kao i svaka reka, ima svoje dobre i loše strane. I kao i svaka druga, ima i svoj početak i kraj. U ravnom Požeškom polju sljubljuje se sa Đetinjom, velikom rekom koja prevaljuje dug i buran put još od obronaka Tare, pa ubrzo sa Moravicom stvara Zapadnu Moravu.

izvor: panoramio.com

I tako kroz godišnja doba i vreme koje teče kao i reka, Skrapež grabi ka svom kraju među planinskim visovima, zatalasanim brežuljcima i zelenim dolinama. Sada ga već i lišće pokriva svojim žutilom i sa novim jutrima koja se rađaju sve hladnija prikrada mu se zima.A kad napadaju snegovi, obaviće ga tišina. Ona koja okiva mrazom i od koje beži sve što diše. Tada će i Skrapež utišati i čekati lepše dane. A oni uvek dođu, baš kako je priroda milostivo i napravila.

foto Vesna Mijailović

P.S. Naslovna fotografija je autorsko delo Dragana Gucunskog