Tragač za čarobnim svetovima prirode: Evropski gradovi: Trst

Visoko nad obalu Tršćanskog zaliva stigla sam u jedno mutno aprilsko jutro. I čim se Trst pojavio oivičen beskrajnim tamnim plavetnilom mora severne Italije, znala sam da će mi se podvući pod kožu. Čak i onako siv pod nebom koje je iz sebe počelo da istiskuje kišne kapi.

foto Jelena Dilber

O Trstu sam slušala mnogo. Nekada je bilo mesto po koje se stalno išlo po garderobu, cipele i sve ono čega kod nas nije bilo. Iz njega su stizale prve limenke koka-kole i najšarenije sveske za školu koje sam ikada videla, a ja sam bila isuviše mala da bih pamtila italijansku obalu koja se pružala iza istarskih zalazaka sunca.

foto Jelena Dilber

Sad mi je bio pod nogama, najlepši grad italijanske pokrajine Friuli-Venecija Đulija i lenjo rasprostrt po najsevernijoj ravnoj dugačkoj obali Jadrana obrasloj trskom, po čijoj je slovenskoj reči trstika i dobio ime. Kao da je čekao da do njega siđem i prošetam stoletnim pločnicima vlažnim od soli s mora i kiše koja je dobovala, po kojima su hodali mnogi osvajači i znameniti ljudi kroz istoriju i udahnem mirise ostarelih prelepih palata i znamenitih crkava.

foto Jelena Dilber

Kada smo se sa visokih brda spustili i uronili u grad, Tršćani su već uveliko zagazili u dan. Gužva u malim automobilima bila je, reče nam vodič, uobičajena. A mi smo jedva čekali da izađemo i makar i pod kišobranima vidimo njegove lepote i osetimo dah mora pomešan sa mirisima brodova u jednoj od najvažnijih luka Sredozemlja.

I zaista, iako je kiša sipila iz natmurenog neba, grad je i onako mokar blistao. Italijani, obučeni po poslednjoj modi, namirisani i užurbani govorili su svojim melodičnim jezikom na mobilnom telefonima. Žene, čuvene po svojoj lepoti, zagledale su izloge i pod kišobranima vodile malu crpurastu decu kovrdžave kose. Lep svet u prelepom gradu na obali mora.

Prvo sa čim smo se susreli bila je Sala Tripković, palata koja je nekada pripadala bogatoj porodici brodovlasnika i pomoraca iz Boke Kotorske, a na kraju ostala napuštena nakon što im je bogatstvo potpuno nestalo, a poslednji potomci odselili u Ameriku. Danas je jedna od zgrada u kojoj se od kraja prošlog veka obavljaju predstave Teatra Verdi.

foto Jelena Dilber

Jedan po jedan, pod šarenim kišobranima, hoali smo ulicom udišući miris mora sa pučine koja se u sivoom danu negde daleko stapala sa nebom pa se nije znalo gde more počinje a gde se završava. Ali čak ni tako tmuran dan nije mogao da izbledi lepotu ovog velikog primorskog grada.

Put nam je preprečio Veliki kanal, ili kako ga Italijani zovu Kanal Grande. Iako tako nazvan, zapravo je mali i u njega pristižu brodići pretovareni robom.Izgrađen je pored nekadašnjih solana za potrebe prevoza soli brodovima. Nekad je bio duži i išao do same crkve koja se još sa mora vidi u svoj svojoj lepoti, ali je početkom prošlog veka taj krajnji deo zatrpan.

Premošćen je trima mostovima - zelenim, crvenim i belim, ili po italijanski - Ponte verdi, Ponte roso i Ponte bjanko, koji su imena dobili po prvobitnim bojama.

foto Jelena Dilber

Odmah do mora i jarke crvene zgrade je Palata Gopčević, izgrađena sredinom 19. veka po želji srpskog brodovlasnika Spiridona Gopčevića. Čuveni italijanski arhitekta Terezijano je zaslužan što je Veliki kanal ukrašen ovom prelepom građevinom elementima iz više različitih stilova u impresivnim crvenim i žutim bojama, ukrasima i statuama inspirisanim ličnostima iz Kosovskog boja.

foto Jelena Dilber

U njoj je od početka prošlog veka Pozorišni muzej Karlo Šmidl, u kome se čuvaju dokumenti o pozorišnoj i muzičkoj istoriji Trsta u poslednja dva veka i koji obiluje impozantnim kolekcijama plakata, fotografija, scenskih kostima, ali i zbirkom muzičkih instrumenata unutar velike biblioteke.

foto Jelena Dilber

Tačno na polovini kanala od mora do prelepe crkve sa jonskim stubovima nalazi se najpoznatiji most od sva tri - Ponte roso. Sagrađen je od drveta sredinom 18. veka u isto vreme kada je napravljen i kanal, a sto godina kasnije je ponovo izgrađen od gvožđa. Ukrašen je kandelabrima i statuom Džemsa Džojsa, podignutom u čast njegove posete Trstu.

foto Jelena Dilber

Pored mosta je i Trg Ponte roso, pijaca na kojoj se pod otvorenim nebom prodaje voće, povrće i cveće. Upravo je ovde nekada bilo mesto prodaje najraznovrsnije robe zbog koje se vikendom iz cele SFRJ putovalo samo da bi se šopingovalo. Svega toga odavno više nema, a ne čuju se više ni karakteristični pozivi prodavaca.

foto Jelena Dilber

Sa druge strane most krasi fontana sa heruvimom, sagrađena sredinom 18. veka, a koju Tršćani zovu Đovanini od Ponte rosa.

foto Jelena Dilber

Na mestu gde je nekada bio kanal koji je krajem prošlog veka zatrpan danas se nalazi Trg Svetog Antonija prepun kafića, bašta sa suncobranima i velikom fontanom.

foto Jelena Dilber

Nazvan je po po župnoj crkvi Svetog Antonija Taumaturga, koju Italijani zovu San Antonio Nuovo. Građena početkom 19. veka, prava je lepotica neoklasicizma sa šest jonskih stubova iznad kojih su statue šest katoličkih svetaca.

foto Jelena Dilber

Prekoputa nje stoji građevina zbog koje svakome ko iz Srbije dođe zaigra srce. Hram Svete trojice ili Pravoslavna crkva Svetog Spiridona, koja sa svojim plavim kupolama blista pod italijanskim nebom.

foto Jelena Dilber

U njene zidove od lomljenog kamena utkana je bogata istorija Srba u Trstu. Srpska kolonija u ovom gradu je u 18. veku zaista bila fascinantna i sačinjavali su je bogati trgovci, oficiri i plemići, ali i srednji građanski sloj. Svi su se, kako to obično u tuđini i biva, okupljali oko nekadašnje pravoslavne crkve Svetog Spiridona, koja je zajedno sa Grcima podignuta sredinom 18. veka na najlepšem mestu u gradu, u blizini Ponte rosa. U jednom trenutku su se zbog nesuglasica Grci i Srbi razdvojili i tada je Srbima pripala ova bogomolja. Vek kasnije su odlučili da je sruše jer je pucala od poroznog zemljišta na kome su nekada bile solane i sopstvenim sredtvima izgradili novu, velelepnu vizantijsku građevinu po ugledu na manastir Dečane sa zlatnim krstovima na plavim kupolama. Sagradio je čuveni milanski arhitekta Karlo Mačijakini od lomljenog kamena sa Briona i Verone, a oslikao milanski slikar Đuzepe Bertini.

I nije to bilo jedino što je srpska opština izradila, podigli su i svoju školu, a nadaleko su bili čuveni kao mecene književnicima i naučnicima iz Srbije. Najpoznatiji od njih bili su Dositej Obradović i Vuk Karadžić, ali je možda najvažnija od svega bila pomoć Karađorđevim ustanicima, pa su tako neposredno uticali i na istoriju.

foto Jelena Dilber

Nastavljamo dalje, kroz žamor ulica Trsta, pored najekskluzivnijih butika i prodavnica.

foto Jelena Dilber

Naišli smo odjednom i na mali karusel, pa nam je na trenutak izgledalo kao da smo u nekoj čarobnoj priči.

foto Jelena Dilber

Sa druge strane ulice pred nama se otvorila Pjaca dela Borsa na kojoj se šepurila stara palata Borsa. Ovaj, jedan od glavnih trgova Trsta, nazvan po neoklasicističkoj palati podignutoj početkom 19. veka, U njoj je sedište Privredne komore i Gradska berza, zbog čega se i sam trg zove Borsa. Valjda da i stil ne bude narušen, svuda okolo su banke.

foto Jelena Dilber

Uz stubove palata nekako se prirodno nadovezuje prelepa fontana Neptun, izgrađena još pre tri veka, koja je do skoro bila na Trgu Venecija.

foto Jelena Dilber

Pa ipak, najdominantniji je stub sa statuom cara Leopolda I, oca cara Karla VI, koji je početkom 18. veka osnovao slobodnu luku Trsta i trgovinski ga povezao sa celim svetom. Statua je nastala u 17. veku, a na Trg Borsa postavljena je dva veka kasnije.

Sa njega se, između palate Modelo i Gradske većnice, stiže na najveći, najlepši i najvažniji u Trstu – Trg ujedinjenja ili kako ga Italijani zovu, Pjaca Unita d'Italija. Pravo je tršćansko srce grada ispod brda San Đusto, otvoreno prema pučini i zalivu. Napravljen je sredinom 19. veka na mestu nekadašnje male luke u kojoj su se privezivali ribarski brodovi, tipičnoj za italijanske primorske gradove. Ideju da bude okrenut ka pučini i ukrašen mešavinom otmenosti i raskošnih građevina, dao je arhitekta Đuzepe Bruni. Tada mu je nadenuto ime Veliki trg, ali je nakon Drugog svetskog rata, kad je vraćen Italiji, dobio novo ime.

Posle poslednjeg uređenja veličanstvena lepota mu je još više uvećana, pogotovo noću, kada je ceo ukrašen LED osvetljenjem. Okružen ogromnim građevinama, njegova lepota zaista oduzima dah.

foto Jelena Dilber

Gradska većnica je najupečatljivija građevina na trgu. Podignuta je krajem 19. veka kao delo čuvenog arhitekte Đuzepea Brunija. Čuvena je po kuli sa satom iznad koga se nalaze zvono i replike kipova nazvane Mikeze i Đakeze koji na svakih petnaest minuta udaraju u njega. Koliko je u istoriji ova zgrada bila važna, pokazuje činjenica da je upravo sa njenog glavnog balkona Benito Musolini 1938. objavio proglas fašističkih rasnih zakona u Italiji.

foto Jelena Dilber

Sa leve strane od Gradske većnice nalaze se ništa manje lepe palate. Do mora je Palata guvernera, podignuta početkom prošlog veka. U njoj je nekada bilo sedište austrujske vlasti i u to vreme je krasio grb habsburške carske kuće, a danas je namesto njega grb italijanske vladarske dinastije Savoja.

foto Jelena Dilber

Odmah pored je i palata Strati s početka 19. veka u kojoj se nalazi čuveni Kale deli Speći.

Sa desne strane su Palata Piteri, najstarija zgrada na trgu, podignuta krajem 18. veka, Grand hotel Duči d'Aosta u palati izgrađenoj krajem 19. veka i Palata Lojd Triestino iz 18. veka, u kojoj je sedište Autonomne pokrajine Friuli-Venecija Đulija. Na licu mesta imali smo prilike da vidimo i jedan grupni "pozdrav Suncu".

foto Jelena Dilber

Nasred trga izdiže se fontana Četiri kontinenta vajara Đovanija Batiste Macolenija. Izgrađena je sredinom 18. veka u čast otvaranja slobodne tršćanske luke. Njenu izgradnju naredila je austrijska carica Marija Terezija u spomen svog oca cara Karla VI. Na njoj se nalaze četiri figure u ljudskom obličju koje simbolizuju predstavnike u to vreme četiri poznata kontinenta – Evropu, Afriku, Aziju i Ameriku. Na vrhu je ženska figura sa krilima koja je simbol samog Trsta. Izvajane stene, bale i kovčezi sa robom predstavljaju dobrodošlicu trgovcima iz celog sveta u ovaj veliki grad u koji su oni rado poslom dolazili.

foto Jelena Dilber

Nedaleko od fontane nalazi se stub sa skulpturom cara Karla VI. On je, za razliku od ostalih građevina na trgu, jedini ostajao bez obzira na izmene i rekonstrukcije i to kada je deset godina nakon otvaranja Trsta ka svetu podignut u čast careve posete gradu. Na njemu imperator gleda na grad a rukom pokazuje na luku, koja je zahvaljujući njemu postala slobodna.

foto Jelena Dilber

I sami izlazimo na obalu, da udahnemo miris mora i uživamo u njegovom beskraju. Pred nama se unedogled pruža Riva Del Mandrakio kojom dominiraju dva jarbola koja su nakon Prvog svetskog rata donirali vojnici ratnici i na kojima se tradicionalno podiže zastava.

foto Jelena Dilber

Tu su i bronzane skulpture ratnika i švalja, koje kao da simbolizuju godine koje su prohujale. Niz kraljevsko stepenište spuštamo se do samog mora, a i sunce kao da cepa oblake ne bi li nam ulepšalo sliku ovog i po sivom aprilskim danu prelepog grada.

foto Jelena Dilber

Šetamo uz obalu, pored marine sa brodovima i jahtama, koje kao da se nadmeću koja je veća i modernija.

foto Jelena Dilber

Kao i usvakoj luci, tu su i ribari. Jedan je na obalu izbacio veliku lignju koja se već rastaje sa životom na vlažnom tršćanskom betonu.

foto Jelena Dilber

Pa ipak ono što je iza nas je najlepše – ceo Trst sa obale, veliki, raskošan i otmen i razdragan u isti mah, pun zvukova i boja, života i šaputavih dahova istorije. Jednom rečju – prekrasan.

foto Jelena Dilber

Dok se sunce sve više razgreva na nebu, odlazimo sa obale i ponovo pretražujemo uličice koje već više liče na primorskog grada. Sedamo u kafić Up, u kome nas odmah poslužuju čipsom i sokom upola cene. Vlasnik Bosanac čuo je svoj jezik i odmah nam se obradovao, kaže da uvek rado dočekuje svoje sunarodnike.

Pod suncem blista i crkva Santa Marija Mađore, bogomolja koja se najduže gradila u Trstu - punih pedeset godina tokom 17.veku, a svoj konačan izgled dobila je tek vek kanije. Podigli su je jezuiti koji su se naselili u Trstu. Kada je u 19. veku u gradu zavladala epidemija kolere, velika povorka vernika predvođena biskupom došla je do nje i pomolila joj se i nakon toga bolest je počela da se povlači. Otad svake godine na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice vernici hrle u hram Madone dela Salute, kako je s ljubavlju nazivaju, smatrajući je svojom zaštitnicom.

foto Jelena Dilber

Vreme je da napustimo Trst. Samo jedan dan je dovoljno da se u njega zaljubiš, ali malo da u njemu uživaš. Ipak, moramo dalje, do zamka Miramare, koji se nalazi van grada, na obali iznad koje se sunce sve više probija kroz oblake i zracima poput zlatnih nebeskih prstiju svetluca po moru. Ovaj beli dvorac sagrađen je za Maksimilijana Habzburškog, austrijskog nadvojvodu i njegovu suprugu Šarlotu od Belgije, koji su kasnije postali vladari Meksika.

foto Jelena Dilber

Podignut je sredinom 19. veka usred velelepnog parka ispunjenog prelepim mirisnim egzotičnim biljakama koje je sam nadvojvoda donosio sa svojih mnogobrojnih admiralskih plovidbi. Sa terase parka pruža se fantasičan pogled na Tršćanski zaliv.

foto Jelena Dilber

I njega moramo da ostavimo i nastavimo dalje, ka drugim italijanskim gradovima i to je jedino što nam blaži tugu dok se autobus lagano penje na brda nad morem.

Tek se iznad Trsta vidi sva lepota mora i pučine. Dok ga gledam i širim oči ka sve većem prostranstvu koje se sve više plavi, čuje se jedna italijanska pesma i glas poput anđela. Laura Pausini spaja beskrajnu lepotu koju vidim i koju čujem dok osećam drhtaje sopstvene duše.

foto Jelena Dilber

Zatvaram oči, slušam topli italijanski glas i zamišljam kako izgleda kada se leti preko mora glatkog kao saten raspu bela jedra jedrilica i uzburkavaju ga nošene vetrom dok galebovi nemirno lete pod modrim nebom. Otvaram ih i vidim bela jedra i dalje. Ili to samo moje suze stvaraju varku...