Kraljica cveća – od ljupkog pupoljka do raskošne cvetne lepote

Nema čoveka koji ne voli ružu, lepoticu među cvetovima, vesnicu ljubavi i romantike, senzualnosti i strasti. Obožavana u svim zemljama sveta, oduvek je poklon koji se uzima da bi ostavio što bolji utisak, a boja koja se bira ima svoj simbol i snažnu poruku.
Budući da cveta od ranog proleća pa do prvih mrazeva, ono što je od početka krasi lepotom je pupoljak – mladi izdanak koji će tek postati cvet kadifeno nežnih latica. On simbolizuje lepotu, mladost i nevino srce u osećanjima koja se tek razvijaju, da bi sa zrelim raskošnim cvetom značio večnu ljubav.

Iako se ruža može javiti u gotovo svim bojama i nijansama, ipak je crvena ona najupečatljivija pa i takav pupoljak nosi dublji smisao od procvetale kraljice cveća zbog simbolike čiste ljubavi, a kada je bez trnja onda označava osećanja bez bojazni i nadu kojoj se smeši ostvarenje želja.

Verovali ili ne, u botanici postoji preko 360 vrsta ruža, pa su neke biljke njeni srodnici iako to nikada ne bismo pomislili, od čajevki, puzavica, minijaturnih pa sve do šipaka i hibiskusa. One postoje već milionima godina pa je tako najstariji fosil ruže iz severne Kine i sa Aljaske star između 35 i 40 miliona godina.

Prvi pisani pomen ruže potiče sa Bliskog istoka, tačnije Mesopotamije, iz vremena sumersko-akadskog vladara Sargona, koji je prilikom osvajačkog pohoda preko planine Taurus doneo ruže u svoje vrtove. Ubrzo se ovaj cvet neobične lepote i mirisa raširio po svim okolnim carstvima pa je Persija postala poznata kao zemlja ruža u kojoj se još od starog veka iz njihovih latica izdvajalo ulje i pravio parfem, ali i ukrašavali čuveni Semiramidini vrtovi.

Prve divlje ruže su iz Male Azije prenete na grčko ostrvo Krit, gde su postale važan motiv fresaka kritsko-minojske civilizacije. U to vreme nalazi važno mesto i u grčkoj mitologiji, gde se vezuje za boga vegetacije Adonisa, jer je prvi ružin grm izrastao iz njegove krvi, iz čega je proistekao simbol besmrtne ljubavi i večne povezanosti. Sa druge strane ruža je cvet boginje lepote Afrodite pa postoji legenda da se ona ubola na trn ovog cveta i tako ga obojila tamnom crvenom bojom poput usirene krvi. Upravo su iz tog razloga hramovi posvećeni ovoj boginji bili ukrašavani bezbrojnim pupoljcima i cvetovima ruža.

I Rimljani su zavoleli ruže, toliko da su u čast ovog cveta upriličili Festival rozalija svakog maja, kada one najviše cvetaju, i tako prikazivali raskoš najlepših cvetova koji su rasli u okolini Rima i Napulja. Njihova  lepota sačuvana je od zaborava na freskama i mozaicima Pompeje i Herkulaneuma. 

 Zahvaljujući Rimljanima, ruže su dospele i do svih rimskih provincija. Najviše im se divila egipatska kraljica Kleopatra, koja je volela da laticama ruža posipa puteve, reke, odaje i postelju, sva mesta na kojima je dočekivala one važne za kraljevstvo.
 

Koliko god vreme prolazilo, ruža je opstajala u svojoj lepoti. U hrišćanstvu je svojim crvenim tonovima postala simbol Hristove krvi, a njeno trnje žrtva koju je podneo u ime grehova ljudi.
O njoj su se pisale priče i stvarale rime. Prva je kraljicom cveća, cvetom nad cvetovima, prozvala slavna grčka pesnikinja Sapfo u svojoj Pesmi o ruži, a njene lepote nastavili su da opevaju Homer, Vergilije, Dante, Šekspir, Kits, Egziperi, Umberto Eko pa sve do naših pesnika i pisaca, Antona Gustava Matoša, Bore Stankovića i Jovana Jovanovića Zmaja.

Za kraj podsetićemo se divne priče Oskara Vajlda Slavuj i ruža, koja je nastala po motivima čuvene persijske pesme iz starog veka. Priča nas vodi u jedan vrt pun cveća u kome je slavuj začuo mladog studenta kako tuguje jer mu je devojka koju voli rekla da će te večeri na balu plesati sa njim samo ako joj pokloni crvenu ružu, koju on, za nesreću, nikako nije mogao da pronađe. Slavuj je poželeo da mu pomogne jer je u mladiću prepoznao istinsku, pravu ljubav. Tako je krenuo u potragu i u vrtu pronašao belu, žutu i pod prozorom mladićeve kuće jednu crvenu ružu, ali kojoj je mraz zaledio korenje pa te godine nije mogla da cveta. Ona mu je ipak dala ponudu – ako slavuj cele noći bude pevao naboden na njen trn, ona će se zagrejati njegovom toplom krvlju i iznedriti jedan cvet. Tako je i bilo, slavuj je pristao da žrtvuje svoj život zarad mladićeve iskrene ljubavi, cele noći je pevao o rađanju osećanja  i strasti, a kada je otpevao pesmu o savršeno čistoj ljubavi, uginuo je probovši trnom svoje srce, stvorivši najlepšu ružu ikad procvetalu. Tog jutra mladić ju je pronašao pod prozorom, ubrao pun radosti i odneo voljenoj devojci. Međutim, ona nije videla njenu lepotu, prezrela je rekavši kako joj se udvara mladi bogati plemić koji joj je poklonio mnoštvo dragulja, mnogo vrednijih od običnog cveta, koji siromašni student jedino i može da joj priušti. On je razočaran bacio ružu na drum, gde je pregazio točak kola. Tako su nesvakidašnja lepota ruže i slavujev život ostali bezvredni zahvaljujući oholosti i kapricu jedne površne i nezahvalne devojke.

Ponekad je pažnja važnija od skupocenih i bleštavih poklona, pogotovo ako je iskrena i od srca. Tako se i sreća meri odanošću i čistom ljubavlju, pa ima li veće harmonije duše od poklonjene crvene ruže koja znači baš ono što joj je i namena – da kaže: volim te zauvek…

Ako si ti pupoljak od ruže
što beskrajno širi miris svoj,
ja ću biti grana od tog cveta
samo da bih bio večno tvoj.
Zvonko Bogdan