Na zapadu Srbije, u brdovitom požeškom kraju, od Golijske Moravice i Đetinje, reka koje nose hladne planinske vode, u polju Tašti nastaje Zapadna Morava. Jedva kilometar od tog mesta, taman kad se ubrza kroz široku kotlinu, stegnu je velike planine kroz koje mora da probija svoj put – tu je čeka Ovčarsko-kablarska klisura.
Usred Dinarskih planina, Ovčara, čija kupa krije vulkan iz davnih vremena, sada pitomog, prekrivenog gustim šumama i Kablara, okamenjenog gorostasa, na razmeđu Šumadije, Dragačeva i Starovlaško-raške visije, usekla je ova moćna reka svoju klisuru, na pojedinim mestima usku samo 50 metara, jednu od najlepših u Srbiji.
Čuvena po svoja tri neobična, “uklještena” meandra, kako ih je nazvao naš čuveni geograf Jovan Cvijić, svoje oštre okuke najbolje pokazuje ako je gledate sa vrha Kablara. Odatle se modroplava reka, presečena branama i proširena jezerima, čije se vode svetlucaju na toplom letnjem suncu, zmijoliko uvija u dnu masivnih planina i njihovih strmih obronaka. Neki kažu da je to najlepši pogled koji Srbija ima, a priroda je u lepotama nije štedela.
Ali, impresije nisu ništa manje ni kad krenete prometnom Ibarskom magistralom. Čim put počne da vijuga među planinama, znate da se bliži i klisura. Prvo vas, na samom ulazu u nadublji deo doline, dočekuje Ovčar Banja. Ovaj skriveni biser prepun je termo-mineralnim izvorima i okružen rekom, jezerom i nepreglednim zelenilom. A u neposrednoj blizini, uz lekovita vrela, spušta se Banjski potok sa čitavim nizom malih slapova i bigrenim terasama. Spirajući zemlju i kamen i taložeći krečnjak, on stalno menja predeo kroz koji teče. Tako žubori kroz šumu sve do Zapadne Morave, koja ga kod Ovčar Banje čeka u svom zagrljaju.
Na njoj je podignuta prva brana, davne 1951. godine i reka ukroćena u svom toku. Tu je napravljeno i prvo malo veštačko Ovčarsko-kablarsko jezero, koje se mirno talasa ispod starog gvozdenog mosta. Ovde se voda tunelom odvodi do hidroelektrane, koja se ne vidi jer je pod zemljom. A nad njom ogromni, okamenjeni Kablar, nadvio se svojim strmim liticama i kao da je zaklonio sunce.
Put dalje vodi kroz uske prolaze između surih litica i grebena Kablara, punih otvora pećina i potkapina, koji kao neki ogromni kameni vodopad preti da se surva u reku i zatrpa njene obale, a nasuprot njemu valovite padine Ovčara prekrivene šumom i zelenilom.
Stari putopisci su ovu klisuru izuzetne lepote nazivali “pukotinom među stenama”. I ona zaista izgleda kao jedan skriveni, od prirode otrgnuti mali raj. Ne zna se da li je lepša krševita strana jedne planine, iznad koje povremeno nebo zapara kliktaj orla ili sokola ili druge, zaogrnute u lepe i tajanstvene stoletne šume, prepune bistrih i brzih planinskih rečica, blago zatalasanih padina i pašnjaka, preplavljenih svežim vazduhom.
I tu, među toplim stenama, među šumama jasena i lipa, stoletnih bukvi i hrastova i skrivenih orhideja, kao dragulji rasuli su se srednjovekovni manastiri. Ima ih ukupno deset: sa desne strane Zapadne Morave su Vavedenje, Vaznesenje, Preobraženje, Svete Trojice i Sretenje, a sa leve Blagoveštenje, Ilinje, Jovanje, Nikolje i Uspenje Presvete Bogorodice. Prvi od njih nastali su u 14. veku, nakon katalonske najezde zbog koje su stradali manastiri na Svetoj Gori atoskoj. Kaluđeri koji su bežali duboko na Balkan, zadržali su se u ovom kraju i osnovali nove manastire. Noviji su nastali nakon Maričke bitke, a dolaskom Turaka na ove prostore oni su postali bedemi odbrane vere i tradicije. Po kulturnom i duhovnom značaju nalaze se odmah iza Fruškogorskih manastira i zato se ovaj kraj naziva “mala srpska Sveta Gora”.
I dok reka tako vijuga među planinskim grebenima, njene plave nemirne vode svetlucaju na vrelom suncu na koje počinju da se navlače gomile teških sivih oblaka koji pretskazuju grmljavinu. I sve počinje da se utišava i smiruje, i grane drveća sa zelenog Ovčara sa lišćem koje ne treperi ni od jednog daška vazduha, kao da se sprema za potmulu tutnjavu koja se razleže sa neba. A onda, kao najava oluje, jak vetar koji uzburkava sada već tamnu reku i krupne kišne kapi koje rashlađuju toplu zemlju i vazduh pun avgustovske sparine. Oluja u svom naletu savija grane i kida lišće, prvo ono koje već lagano žuti, a potom i zeleno, koje gubi borbu sa vetrom. Spušta se šuštava kišna zavesa i cela priroda drhti pod toplom letnjom kišom.
Kad oluja prođe, sunce koje izroni iz tamnih oblaka, koji odlaze dalje na istok, jače obasja isprane bele stene Kablara i jarko zelenilo Ovčara. A reka se još više zaplavi dok po njoj plovi otkinuto lišće i rascepana žabokrečina uz obalu punu trske.
I ona se sve više širi, ali ne zato što je priroda takvom napravila već zbog druge brane koja se nalazi na kraju klisure. Taj veliki plavetni deo je drugo veštačko jezero Međuvršje. Reka je pregrađivanjem potopila mnogo brzaka i ostavivši za sobom stenoviti Kablar, stigla do svoje brežuljkaste obale. Još se samo Ovčar nad njom nadnosi. Istoimena brana podignuta je 1954. i ona predstavlja izlazak Zapadne Morave iz klisure. Ovde je reka još jednom ukroćena i za potrebe ljudi iskorišćena njena snaga i brzina.
Ona dalje teče sporo, puna virova, ali ne onako dubokih, kojih je u klisuri bilo mnogo i koji su išli i do 6 metara u dubinu. Kad se spoji sa rekom Kamenicom, potpuno izlazi iz svog uskog korita. Lenjo se valja ka Čačanskoj kotlini, omeđena svojim obalama od peska i šljunka, ravna i blago zatalasana na toplom suncu.
I putuje dalje kroz Takovo, plodnu Gružu, podno Gledićkih planina, sve uz Temnić i Rasinu, prošarane njivama i poljima kukuruza, da se stopi kod Stalaća sa Južnom i napravi Veliku Moravu, najveću reku naše zemlje. I tako kroz dane, mesece i godine, teče reka kao što teče život. A naše je da čuvamo jer bez nje ne može biti ni nas.
Нема коментара:
Постави коментар