недеља, 08. јануар 2017.

Jablanik – šumovito carstvo u srcu Valjevskih planina



Svi putevi do podrinjsko-valjevskih planina vode preko Debelog brda,  prevoja prepunog okuka iza kojih izviru sve veličanstvenije lepote Srbije. Dok se penjete, čini vam se do samog neba, pred očima se otvara horizont ispresecan plavičastim vencima planina. A onda, sav zaogrnut gustim bukovim šumama iz kojih kao kruna izvire najviši vrh, pojavljuje se Jablanik, gleda vas i poziva da mu krenete u pohode.

foto Vladimir Pecikoza

Ugnezdio se između planina među kojima kao da nema granica, pa svaka počinje tamo gde ona prethodna još nije ni prestala. Od mnogih je viši, pa mu vrh stremi ka nebu i ponosno se propinje pružajući poglede za pamćenje. Na rubu Valjevskih planina, tamo gde već počinju one koje se pružaju ka nemirnoj zelenoj Drini, priljubljen je uz put kojim prolaze mnogi i nikako ne mogu da ga preskoče.

izvor: stazeibogaze.info

Nauka kaže da je Jablanik star čak 170 miliona godina. Tačnije, njegove stene, karakteristične za sve Dinarske planine, potiču iz tih davnih vremena. Jablanički krečnjaci i serpentine od iste su zemljine mase poput Podrinjsko – valjevskih planina, pa se jedna za drugom nadovezuju Gučevo, Boranja, Jagodnja, Sokolske planine, pa njemu sve bliže Medvednik i Bobija, a iznad svega, natkriljen u svom jarkom zelenilu, Povlen.

foto Marica Kicušić

Iako sav od krečnjaka, nije poput krševitih planina istočne Srbije. Naprotiv, obmotan je bujnim bukovim šumama, gotovo do samog vrha, pa je prosto neobično što po njima nije dobio ime nego po jablanu. Pretpostavlja se, naime, da mu je upravo i visina namenila ovaj naziv.

foto Miroslav Jeremić


A na tom njegovom vrhu, koji nosi isto ime kao i cela planina, visokom preko hiljadu dvesta metara, puca pogled na sve četiri strane sveta. Sa njega se Jablanik najbolje privija uz srce.

foto Srđan Gavrilović


Tik ispod vrha, rasute po zatalasanim livadama i pašnjacima, izgrađene su pojate. U njima se preko leta čuva stoka koja se u toplim mesecima dovodi na ispašu. 

foto Radivoj Vekić


Ako u ovom delu vidite i rovove, nemojte se iznenaditi. Zapadna Srbija je puna uspomena iz Prvog svetskog rata.

foto Marica Kicušić


Okrenete li se ka istoku, odande odakle sunce najpre razveje jutarnje magle, videćete  vrhove Magleša i velikog Maljena, a u daljini i ostale Valjevske planine na horizontu kroz obrise Suvobora i Rajca. Pogled od koga zastaje dah.

foto Marica Kicušić

A nizbrdo, ispod vrha Jablanika spuštaju se padine po kojima su se rasule guste šume iz čijih senki izviru proplanci i livade na kojima u proleće sve bruji od zujanja pčela i nemirnih insekata koji sleću na šarene cvetove.

foto Đorđe Sebež


Ako odlučite da zaronite u njihove mirise i boje, proći ćete kroz mnogobrojne zaseoke pokraj starih izvora, omeđene livadama i šumama, odakle se pruža najlepši pogled na susedno Debelo brdo

foto Vladimir Pecikoza

Pa sve niže i niže do Vujanovače i sela Bebića Luka, u kome se nalaze najstarije kuće u Srbiji.

foto Branislav Andrić


U samom podnožju planine korito dubi Jablanica

foto Vladimir Pecikoza

Ona tu i izvire i već na samom svom početku nosi dah prošlih dana u senima stare i zaboravljene vodenice.

foto Vladimir Pecikoza

Napraviće ona ubrzo i svoju klisuru, Pustinjsku, nazvanu po manastiru Pustinja, koji se i sam nalazi u podnožju Jablanika, skriven u gustoj šumi, na maloj zaravni, odvojen od sveta, baš onako kako mu i ime kaže.

foto Vladimir Pecikoza


Ovaj manastir, obavijen mnogim legendama i tajnama, kao da se uvukao u procep između padina Orlovače i Bele stene i od davnih vremena odoleva burnim danima koji su mu stalno pretili. Veruje se da je na ovom mestu još u 12. veku postojala crkva koju su podigli Nemanjići, tačnije kralj Dragutin. Druga legenda, opet, kaže da su tri brata gradila manastire po celom valjevskom kraju, a baš na ovom mestu najmlađi brat je podigao najlepši manastir. Kada su ga ostala dvojica ugledala, ostali su zatečeni njegovom lepotom. Jetki što i sami nisu podigli lepše crkve, poželeli su mu da mu zauvek pust ostane. Tako je, kaže priča, manastir dobio ime.

foto Marica Kicušić


Staru crkvu su spalili i do temelja porušili Turci. Ali, u 16. veku, na istom mestu, podignuta je nova, posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice i sa sobom donela sve lepote čuvene arhitektonske raške škole. Iako skrivena od pogleda zlih putnika namernika, i dalje je kroz istoriju bila spaljivana i rušena, ali je obnavljana i danas je proglašena za nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture. 

foto Nenad Andrić (planine.net)


I isto koliko uz manastir šume grane bukava pod vetrovima, toliko šumi i Jablanica dok useca svoje vode u obronke Valjevskih planina. Pa sve dalje uz put koji prati njenu klisuru dok se ne spoji sa rekom Obnicom u blizini Valjeva i ne naprave Kolubaru, najvažniju reku celog valjevskog kraja.

izvor: youtube.com


Odavde se najpre vidi Medvednik, planina neobične lepote, koja je dobila ime zahvaljujući izgledu jer njen greben podseća na leđa usnulog medveda. Iako je samo 30 metara niža od Jablanika, i ona deluje veličanstveno u svom propinjanju ka nebu. 

foto Srđan Gavrilović

Pored njega, u daljini, vide se velika kotlina oko Valjeva i u brdima brana i plavetnilo jezera Rovni u izgradnji.
Kad je vedro, odavde se vidi sve do Cera, Kosmaja, Avale, pa čak i Fruške gore. Tada ove planine izgledaju kao da plutaju po nekom udaljenom plavetnilu. Ako nas ponese mašta, možemo i da zamislimo kako su nekada, pre mnogo stotina hiljada godina, one zaista i bile ostrva u velikom plavetnom Panonskom moru.

foto Branislav Andrić

A pogled nadole prati padine Markovića brda. Krenete li tim stazama otkrićete mngobrojne skrivene izvore, od kojih neki ističu pravo iz starih debla drveća. Pa sve dalje, preko zatalasanih livada punih cveća i gustih šuma ka Medvedniku.

izvor: stazeibogaze.info

Sa Jablanika ka zapadu pogled puca ka Bobiji, planini raskošne lepote, čije se podnožje tesno priljubilo sa jablaničkim.

foto Vladimir Bajić

Do njega se stiže preko Grebenskih stena i Jokinog brega, sve niže ka selima rasutim na razmeđi dve planine. A u dnu, vidi se klisuru i plava pruga reke.

foto Vladimir Pecikoza


To je Ljuboviđa, koja izvire ispod samog vrha i sliva se niz strme strane Jablanika, sve do podno Medvednika i Bobije. Odatle stvara klisuru velike lepote dok bez prestanka spira kamen i stene tražeći sebi put do daleke lepotice Drine, u koju se uliva kod Ljubovije. To je čini najdužom i najvažnijom rekom Azbukovice.

foto Milan Marković


I ovde nije kraj lepotama Jablanika. Na jugu ga nadvisuje gorostasni Povlen sa vrhovima koji u zimskim danima kao da plove iznad oblaka. 

foto Srđan Golubović


A nizbrdo se smenjuju padine Stubičkih visova i Prokića brda. 

foto Vladimir Pecikoza

I šume tako guste da u njima u jesen imate utisak kao da nebo natkriljuje neko veliko prostranstvo žutih i crvenih nijansi. To bukve visoke i do trideset metara menjaju svoje ruho da bi se u proleće ogrnule potpuno novim.   

foto Vladimir Pecikoza

I tako sve do podnožja, u kome reka Sušica dubi svoj kanjon izuzetne lepote dok se već milionima godina probija kroz krečnjake koji spajaju Jablanik i Debelo brdo, prevoj koji ga odvaja od Povlena.

izvor: stazeibogaze.info


A sada, kad granu prvi januarski dani, Jablanik je ceo pod snegom, sav nekako uspavan, dok se jedino zamrznute grane iskićene injem okreću ka nebu. U iskošenoj zimskoj svetlosti bele i plavičaste nijanse stapaju se sa oblacima koji kao da promiču kroz sleđene šume. 

foto Marica Kicušić


U tmurnim jutrima punim maglovitog ništavila samo se gole grane koje pucaju od mraza tamne u šumama. Retki četinari stoje mirno natovareni smrznutim snegom sve dok ih vetar ne zatrese i ne otrese sa njih belu prašinu. I oni čekaju da se svetla tačka na nebu, zamućena od debelih oblaka, razgreje pa da rastera maglu i donese nebesko plavetnilo.

foto Marica Kicušić

I na koju god stranu da krenete sačekaće vas tajnovite šumske staze, ali ovde, na vrhu, najveća je čarolija. Bilo da se pogled prospe po snegom i ledom okovanim planinama, beskrajnom prostranstvu zelenih preliva kada leto donese vrele sunčeve zrake ili kada ga jesen okiti svojim toplim bojama pred tiho umiranje prirode.

foto Vladimir Pecikoza
 

Ali, složićete se, ovde posebnu lepotu nosi nebo, i kad je modro a samo ga planinski vrhovi po rubovima stežu. I kad za Bobijom sunce počne da se gasi pa za sobom povuče tamnu zavesu, kao vezom okićenu, čistu, ozvezdanu.

izvor: turistickaorganizacijavaljeva.rs


Pa ovde, kad smo najbliže nebu i najbliže sebi, možemo da udahnemo lepotu svega što nas okružuje, ali i lepotu nas samih. I osetimo savršenstvo, jer priroda sve što stvori, to učini najbolje – kako planine, reke i nebesa, tako i nas.

izvor: kolubarske.rs


P.S. Naslovna fotografija je autorsko delo Srđana Gavrilovića

6 коментара:

  1. Koliko sam puta samo prošla tuda. Čini mi se da bi žmurećki mogla preko Debelog brda. Prelep deo Srbije...Hvala ti na ovom tekstu. Baš mi sve ovo nedostaje.

    ОдговориИзбриши
  2. Jelena, sve si obuhvatila, ceo taj kraj, svaka cast. Poznat mi je kraj, bas kao sto bi Sanja rekla, mogao bih tuda zmureci da idem.Veliki pozdrav. :)

    ОдговориИзбриши
  3. Prošla sam tuda, par puta i jeste prelepo,ali ti si to opisala velemajstorski kad su u pitanju putopisi. A i ostalo ;) Jeco, svaka čast.

    ОдговориИзбриши