понедељак, 08. мај 2017.

Moja fruškogorska priča (blog izazov hotela Park, Ruma): Tragom korena i mirisa zrelog grožđa


„Vidi je kakva je to lepotica“, izgovorih sa svetlošću u očima od toplog septembarskog sunca.
Dok je gledah kako izvire iz nepregledne ravnice, ne mogoh a da ne pomislim kakva je Fruška gora nekada bila kad je izranjala iz modrog Panonskog mora. Kakvo je to ostrvo puno mirisnog hlada bilo usred pučine koja puca na sve strane.

IMG_0438
foto Jelena Dilber

Dok se približavasmo Rumi, pogledah u muža. Videh, sijaju mu oči. Ćutim i puštam ga da udiše tople mirise koji njemu znače sve.
A krenusmo nas dvoje taze mladenaca, da te prve, najslađe godine braka, radimo sve što nam padne na pamet. Dođe na red i Fruška gora i potraga za nekim davnim danima i mirisom zrelog grožđa sa padina iriških, tamo gde su njegovi Elesinovići imali svoje najlepše vinograde.
I već smo tu, na pragu njegovih neistraženih porodičnih priča koje je još kao dete slušao od svoje bake. Poče blagi uspon ka Irigu i zamirisaše livade pune opojnog bilja od kojih se prave čuvene rakije travarice, koje u svojoj žutoj vatrenoj vodi čuvaju osušene cvetove i trave. Zablista sunce na nepreglednim voćnjacima i dalekim šumama u kojima već počinje da žuti lišće i donese dah svežine i čiste neoskrnavljene prirode.
Skrenusmo s puta i stadosmo.
„Osećaš ovaj miris?“, zapita me muž.
„Naravno“, rekoh mu, iako ne znadoh da li misli na mirise toplog septembarskog dana ili nešto drugo.
„Ja osećam miris grožđa. Onog najlepšeg, zrelog grožđa sa fruškogorskih vinograda i berbe koja upravo počinje. Zato volim baš to vino, znaš“

vinograd
izvor: ozon.rs

Zagrlih ga i pustih da ćutimo i udišemo mirise vinograda i trava oprljenih od jakog letnjeg sunca na obroncima zelene Fruške gore.
A ispred nas put. Povedoh ga u pravcu table i rekoh mu:
„Može ovo, za moju dušu?“
Dok vijuga, iz bujnog zelenila izroni toranj manastira Novo Hopovo. Žut i lep iznad rumenog crepa, sav vitak i sjajan usred gustih šuma. Moja želja baš da njega vidim. Čitah tog leta Dositejeva dela pa poželeh da osetim te zidine manastirske u koje je rado došao, a još radije otišao.

IMG_0713
foto Jelena Dilber

A unutra, pod kupolom crkve Svetog Nikole tišina, polutama i miris tamjana i pucketavih sveća. I zlato na freskama, ratnici, kraljevi, mučenici, nesrećna vitlejemska deca… sve se spelelo i stalo u jedno malo parče crkvenog neba od koga treperi nešto u grudima, valjda utkano u srce još i pre rođenja.

IMG_0726
foto Jelena Dilber

Sa smirenošću koja samo u tim tihim odajama može da se nađe, nastavismo dalje, ka Iriškom vencu, sve do hotela Norcev, koji izabrasmo da nam bude miran kutak iz kog ćemo istraživati okolni kraj, barem jedno parče ove planinske lepotice. Naš mali mir na fruškogorskom proplanku, čiju lepotu ne naruši ni polupani toranj, ranjen od nekih zlih, kažu pametnih, ptica sa neba.

IMG_0530
foto Jelena Dilber

I dočeka nas ona svojom raskošnom lepotom. Sa gustim šumama u kojima se nadmeću bukve, hrastovi i lipe, za koje kažu da u rano leto tako zamirišu da se cela planina opije slatkim dahom i ori od zujanja pčela. Sa modrim nebom koje čas vidimo, čas ga zaklanjaju stoletna stabla među kojima život pucketa, šuška, kucka i peva.

IMG_0565
foto Jelena Dilber

A okolo priroda od koje trepte sva čula. Tišina koja se čuje, mirisi od kojih se koža mreška i blagi povetarac koji miluje i opija. I šume bujne, u kojima čas čuješ detlića kako uporno kuca, čas neki šušanj i beg u gusto šipražje. A u senkama crni glog i skrivene bukovače i vrganji. Priroda kakvu gradska deca samo sanjaju.

IMG_0558
foto Jelena Dilber

A okolo ne znaš gde bi pre. U velikom parku omeđenom pošljunčanim stazama i drvećem koje se gasilo pod kasnim popodnvnim suncem naiđosmo na spomenik „Sloboda“, visoki obelisk sa ženom pobedom koja na vrhu širi ruke i poziva namučeni narod na ustanak. Dok gledasmo velike isklesane figure partizana u njenom podnožju, odstajasmo u čast onih koji iz ove beskrajne ravnice dadoše svoje živote.

IMG_0560
foto Jelena Dilber

Ali tamo gde sve buja teško se misli na smrt. Sa druge strane već nas povuče pogled koji se između drveća iznenada otvori i dade oku blještav trag pod nebom – ravan Srem i talasasta Mačva, a na rubovima obzorja plava Avala i daleki Cer. Još dva ostrva u nekadašnjem Panonskom moru.

IMG_0582
foto Jelena Dilber

Pospasmo to veče kao što skoro nismo, opijeni od svežine i lepote, toplog sunca i mirisne divote.

IMG_0597
foto Jelena Dilber

Sutradan nas dočekaše Sremski Karlovci nad plavim tromim starcem Dunavom i njihov gospodski sjaj.

IMG_0482
foto Jelena Dilber

Uđoh u Sabornu crkvu, dok se pod njenim podnožjem zadivih visokim belim tornjevima pod modrim nebom, po kojima je grad nadaleko poznat. A unutra opet dobro poznati spokoj. I raskoš ikonostasa u kome kao da je sažeta sva patnja na kojoj počiva naša vera. I miris koji duši nosi neke neispričane i nedoživljene priče. Ali koje stoje duboko u njoj, neraskidivo povezane.

IMG_0496
foto Jelena Dilber

Ispred nas dočeka česma Četiri lava i njena hladna slatka voda. Popismo je, kako je i običaj.

IMG_0522
foto Jelena Dilber

Krenusmo dalje ka Stražilovu, poslednjem cilju našeg puta. Da odamo poštu Branku, mučeniku koji konačno pronađe svoj mir na vrhu svog detinjstva.

92679878
foto Jelena Dilber

A tamo opet hlad koji miriše kao nigde. Sad shvatih zašto koreni vuku ovde moga muža. I razumedoh ga, iako su moji rasuti po raspuklim planinama i strmim grebenima južne i istočne Srbije i pitomim obalama po kojima miriše Morava. Ali ga shvatih jer ovde osetih takav mir koji nosi smešanu i sreću i tugu.

IMG_0711
foto Jelena Dilber

I poželeh da se opet vratim. Da pomilujem zrela zrna grožđa. Da pomirišem vazduh natopljen lipovim cvetom. Da odsanjam uz još jedan sumrak. Da pozdravim sunce uz još jedno fruškogorsko svitanje. Uostalom, popih vodu sa jednog od četiri lava. Moram da se vratim. Red je.

IMG_0500
foto Jelena Dilber
Blog izazov hotela Park, Ruma

Нема коментара:

Постави коментар