Legenda za Crnu Goru kaže da se Bogu pocepala vreća kada je nad njom delio prirodne lepote, pa su sve planine poispadale i pale na njeno tlo. A među njima i klisure i kanjoni reka koje krče svoj put kroz kamen i divljinu. I plavo more koje svojim talasima zapljuskuje obalu, odbeglu od krša i golog kamena.
I baš tu, gde se obala i more spajaju, nalazi se zaliv, jedinstven u svojoj lepoti i slikovit u dubokom prodoru mora među strmim i masivnim brdima. To je Boka Kotorska, najlepši zaliv Jadranskog mora, prepuna draga i uvala, malenih ostrva razbacanih po mirnoj morskoj površini, tesnaca i prolaza, ukrašena ruševinama starih manastira, kuća i nekadašnjih utvrđenja, omeđena visokim golim planinama koje je natkriljuju i ogledaju se u blistavom plavetnilu mora.
Najlepši pogled na ovaj prelepi fjord Jadrana puca sa starog puta koji se od Cetinja, preko Ivanovih korita, Lovćena i Njeguša spušta prema Kotoru. Niz dvadeset pet krivina put vijuga dok posmatraču zastaje dah od prirode koja se ovde baš razgalila i razmahnula u svojoj lepoti. I ne znaš da li pre da gledaš planine koje se nadmeću u veličini i lepoti ili moru koje se strpljivo i uporno uvlači među njih.
A u dnu se rasprostro veliki zaliv i u njegovom najudaljenijem delu, pod Lovćenom i Orjenom, Kotor, drevni rimski grad, opasan zidinama koje svedoče o burnoj istoriji i bogatstvu kroz vekove, grad pomoraca, veštih majstora, umnih ljudi. Nekada je ovde bila veoma razvijena flota jedrenjaka, a i sada poneki koji mirno plovi plavetnim zalivom podseća na ta davna vremena.
Na obodu kotorskog zaliva ugnezdio se Stoliv, a iznad njega visoko šume divljeg kestena i crkva Svetog Ilije natkriljuju ovo tiho mesto koje se budi u maglovitim jutrima i kupa na toplom letnjem suncu.
Sa druge strane, u dnu strmih obronaka brda Sveti Ilija, smestio se Perast, a odmah uz njaga malena ostrva, prepuna legendi i starih tajni.
Gospa od Škrpjela je ostrvce koje su ljudi otrgli od mora. Legenda kaže da su braća Morići na hridima pronašli Gospinu sliku, pa odlučili da na njemu podignu hram posvećen Bogorodici. U početku je tu bila kapela, a u 17. veku Venecijanci su podigli katoličku crkvu. I danas se ostrvce postepeno obnavlja zahvaljujući fašinadi, starom običaju u kome Peraštani barkama dolaze do ostrva i bacaju kamenje u more u spomen njegovom nastanku.
Drugo ostrvo, Sveti Đorđe, okruženo je kamenim zidinama. Nazvano po zaštiniku Kotora, na njemu se nalazi benediktinski manastir iz 12. veka i groblje na kome se sahranjuju svi Bokeljci. Oni ga zovu i Ostrvo mrtvih jer podseća na večni rastanak od sjaja i lepote života, a čempresi, simboli smrti i nestajanja, kao ga još više boje tugom i mirom.
Ali, u ovom veličanstvenom spoju prirodnih lepota život toliko kipti na sve strane da se o smrti ne može misliti. More, u svojoj snazi, dubi dalje novi zaliv, Risanski, u kome se, u dolini između strmih padina brda i Orjena, golih, a ponegde prošaranih maslinjacima i tamnim iždžikljalim lovorima, ugnezdio istoimeni gradić, burne istorije, pun uspomena na davne ilirske dane i slavnu kraljicu Teutu.
A odmah nasuprot njemu leži Morinj. Mestašce kod koga se sa visokog Orjena sliva Suva reka, ponornica koja dubi kras i stvara nove oblike, snažni izvori iz kojih izbijaju rečice i reke Mala venecija, Sutvara i Rijeka, koje teku kroz polje i nose ledene vode iz dubina, zbog kojih je more ovde hadnije nego bilo gde drugde, ali i čisto i još plavlje. Na njihovim izdubljenim obalama zelene se brda puna divljeg kestena, lovora, jela i smrča, a u podnožju rađa nar i cvetaju prelepe crvene i bele kamelije.
I odmah iza rtova Đinović i Đurić, ispod brada Kruševice i Sveti Ilija, nalazi se tesnac, ulaz u ovaj najdublji deo Boke. Vetrovite Verige, moreuz širok svega 250 metara, spaja najdalji sa Tivatskim zalivom. Ime je dobio jer je u 14. veku kralj Lajoš preko njega razapeo lance (verige) da neprijateljski brodovi ne mogu da prođu do Kotora i ugroze ga. O tim davnim vremenima još svedoče ostaci kula i stražara. A sa njegovih uskih strana smestila su se dva mestašceta, Kamenari i Lepetane, poznata svim turistima zbog trajekata koji ih prebacuju sa obale na obalu.
Sa jedne strane obalom su se razmestila malena mesta: Bjela, Baošići, Đenovići, prepuna palmi i pitomih obala, a sa druge veliki zaliv sa Tivtom u svom središtu. Grad u podnožju Vrmca, dalekog ogranka Lovćena, prepun palmi rasutih po velikoj beloj rivi na kome usidren beli jedrenjak Jadran pozdravlja sve one koji dolaze i odlaze, poznat po velikom parku u koji su pomorci, dolazeći sa svojih dalekih putovanja, donosili čemprese, borove, magnolije, platane i eukaliptuse, okružen malenim ljupkim ribarskim selima, ponosno se odmara na vrelom suncu.
Uz njega je čitav arhipelag ostrva i ostrvaca. Tu je i poluostrvo Prevlaka, poznatije kao Mihaljska ili Ostrvo cveća, prepuno maslinjaka i tihog manastira Svetog Arhangela Mihaila, iz čijeg se dvorišta može slušati tišina narušena šumom mora i gledati lepota ovog čarobnog mesta. Uz njega se nalazi i ostrvo Gospa od milosti, na kome je pogignut manastir usred čempresa i maslinjaka, koji se povijaju pod vetrovima sa mora.
Tu je i Sveti Marko, poznato i po imenu Stradioti, ostalo iz vremena Mletaka jer je korišćeno kao logor za vojnike grčkog porekla. Za njega je vezana i legenda da su ga grčki bogovi poklonili hrabrim ratnicima zbog velikih pobeda da se na njemu odmaraju i skupljaju snagu za nove podvige. Ali, zbog velike lepote, ratnici su ostali na njemu, odlučili da prestanu da ratuju i kao simbol mira, zasadili maslinu. Bogovi su se tada razljutili i poslali veliku oluju i bolest, od čega su svi ratnici poumirali, a ostali su samo bezbrojni maslinjaci po ostrvu.
Uz Tivat pribilo se i maleno ribarsko selo Lastva. Visoko u brdu, iz gustog zelenila izviruju kamene kuće sa crvenim krovovima, a na vrhu stara crkvica Svetog Vida. Iznad nje modro nebo, okolo velelepna brda i planine, a ispod more svetluca na suncu kao da je prekriveno draguljima. A što se ide niže, sve je više kuća koje nose dah nekih davnih venecijanskih vremena i usred sve te lepote crkva Svetog Roka s početka 20. veka.
Tivatski zaliv se završava Verigama, a počinje Kumborskim tesnacem, još jednim suženjem brda koja nisu dala moru da svoj put probije koliko ono želi. U tome su ga omele brdovita Luštica s jedne, i mestašce Kumbor s druge strane. Tu se vidi još jedan veliki, Hercegnovski zaliv i već se nazire otvoreno more.
Prvi koji se s pučine vidi u svom belasanju među bujnim zelenilom je Herceg Novi.
Na padinama Orjena, smestio se ovaj prelepi grad sav u stepenicama i cveću, burne i bogate istorije, da svedoči o drevnim moreplovcima i koracima mnogih naroda po svojim starim kamenim pločama. Na samoj obali, na stenama koje zapljuskuje more, od davnina se izdiže tvrđava, velika Forte Mare, u čijem podnožju je izvor, iznad kog stoji ploča sa stihovima Alekse Šantića, u kojima je opisana sva lepota Boke, »neveste Jadrana«. Sa mora se vidi najviša od svih kula tvrđave, Kanli, koja ponosno stoji na vrhu. Nekada je u njoj bio zatvor, pa je po tome i dobila ime, a na turskom znači »krvava kula«.
U Herceg Novom je i veliki park nekada čuvenog hotela »Boka«, poput botaničke bašte sa egzotičnim biljkama, donetim sa svih strana sveta. Prava mala mediteranska oaza prepuna palmi, magnolija, eukaliptusa, agava, kaktusa, stabli pomorandži i kivija i žutih mimoza.
A na brdu iznad grada proteže se Savinska dubrava, greben ispresecan šumskim stazama kroz oleandere, borove i čemprese sve do manastira Savine i vidikovca, sa koga se pruža veličanstven pogled na zaliv, posebno kad iza Orjena zalazi sunce pa i more i sve oko njega dobije zagasitiju boju.
A i na suprotnoj strani zaliva svetlucaju prva večernja svetla. Mala mesta rasula se po obali u podnožju Luštice, između rtova i malih uvala. Tu su i Rose, ribarsko selo, prepuno zbijenih kuća, koje se tako brane od vetrova sa pučine, nekadašnja carina na ulazu u Boku.
I eto nas već na otvorenom moru. Jadran u sumraku postaje taman, a na ulazu u zaliv brodove opominje malo ostrvo Mamula, sa utvrđenjem i svetlom koje treperi. Mornari ga zovu i Lastavica jer stoji otrgnuto od kopna ka velikom i tamnoplavom moru, kao ptica koja leti ka jugu.
I dok se lagano spušta noć, pod nebeskim svodom prepunim blistavih zvezda, Jadran iznova započinje svoju strasnu priču sa Bokom i uvek je uz nju, razdragan i plav. A ona, u smiraju dana, dok joj strme padine planina rumenilom boje poslednji zraci sunca, čeka ga da na obalama iznova zaplešu svoju tihu ljubavnu igru.
P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova: viva elmundo, travelblog, hiddentravelplace, discover – montenegro, montenegro, franks travelbox i likemontenegro
Нема коментара:
Постави коментар